Skotland strit

Njegove staklaste oči bile su ispunjene nečim… nečim što nisam mogla da dokučim, ali svakako zamamnim.

po kičmi i promrmljao: „Ti to zoveš nadmenošću a ja optimizmom.“

stil nema cenu

Ne sećam se kad sam se poslednji put osećala ovako zadovoljno.

Osećala sam se kao da pripadam.

Osećala sam se kao član porodice.

„Tvoja sposobnost da me pretvoriš u boljeg čoveka. Želim da budem devojka koju vidiš u meni.“

„Volim te, Šenon. Želim da te zaštitim. Želim da ti budem porodica i da te primim u svoju porodicu kako nikad ne bi bila tužna zbog nekoga ko je toliko glup da ne shvati kako ispušta nešto toliko posebno da će mu život zbog toga uvek biti mračniji.“

Uplašena. „Ne mogu ti ništa obećati, Kole. Ne još. Zaista bih volela da mogu. Ali pokušaću da dospem dotle. Želim da se potrudim da ovo uspe.“ Osmehnula sam se, preplavljena stidom i osećanjima. „Želim da ovo preraste u vezu.“

Jebote.“ Zagrcnula sam se tom rečju i svim osećanjima koja su mi napravila knedlu u grlu.

Kol je zatreptao. „Prvi put čujem da psuješ.“

„Baka je uvek govorila da dame ne psuju tako da to retko činim. Ali ovo je izgledalo kao trenutak kad valja reći ’jebote’.“

Smeh mu je blesnuo u očima. „Zašto? Ako izuzmemo što je očigledno, naravno.“

Zato što te se bojim, Kole Vokeru. Bojim se da ćeš me povrediti ili da ću ja povrediti tebe… ali ne nameravam da odustanem. Baciću se s ove litice bez obzira na posledice.“

Opraštaš li mi?“

„Slatka devojko“, promrmljao je glasom nabijenim osećanjima koja nisam razumela. „Kako uopšte možeš da brineš o meni posle svega što si preživela?“

„Zato što si dobar čovek“, odvratila sam.