Orkanski visovi

nisam slomio tvoje srce – sama si ga slomila; i slomivši ga, slomila si i moje. Utoliko gore za mene što sam jak. Želim li da živim? Kakav će to život biti kad.. O! Bože! Da li bi ti volela da živiš a da ti duša bude u grobu?“

Kad bi je voleo i svim snagama svoga slabačkog bića, ne bi mogao voleti toliko ni za osamdeset godina koliko ja u samo jednom danu. A Ketrin ima srce duboko kao moje; more bi moglo isto tako stati u onaj tamo konjski valov, kao što bi njenu celu ljubav mogao on privući. Koješta! On joj je jedva jedan stepen draži od psa ili konja. To nije u njemu da bude voljen kao ja; kako ona može voleti u njemu ono što on nema?“

Dok sam provodio jedan divan mesec na moru, često sam se nalazio u društvu dražesnog bića, boginje jedne po mom mišljenju; bar tako sam mislio, dokle god nije počela da obraća pažnju na mene. Nisam joj nikad „izjavio ljubav“ rečima; ali ako pogledi imaju svoj jezik, i najveći idiot mogao je pogoditi da sam zaljubljen do ušiju, ona me je najzad razumela i odgovorila mi – najslađim od svih pogleda. A šta sam ja učinio? Priznajem sa stidom – ledeno sam se povukao u sebe, kao puž; i na svaki njen pogled povlačio sam se hladnije i dalje; dok najzad sirota naivna devojka nije počela da sumnja u svoja čula i, postiđena i zbunjena pomišlju da je pogrešila, nagovorila svoju mamu da odmah napuste to mesto. Ovim čudnim ponašanjem stekao sam glas čoveka smišljeno i namerno nemilosrdnog i bezosećajnog; koliko je ovo nezasluženo, samo ja mogu da ocenim.

„Dobre reči. Ali i dela treba da ih dokažu. Pošto vam tata ozdravi, pazite da ne zaboravite odluke donete u času strahovanja.“

Ali izdaja i nasilje su koplja s dva šiljka; oni ranjavaju gore one koji im pribegnu nego neprijatelje.“

Izvlačiti nekome nerve usijanim kleštima zahteva veću hladnokrvnost nego udariti ga po glavi.

Oplakivala sam i njega isto toliko koliko i nju: ponekad imamo sažaljenja za stvorove koji sami nemaju tog osećanja ni za sebe ni za druge.

Ti i Edgar slomili ste mi srce, Hitklife! I obojica mi dolazite da oplakujete to delo, kao da ste vi oni koje treba sažaljevati!

Svaka uspomena na mrtve je dragocena ako smo ih cenili dok su živeli.

Da ne bih žalostila ljubaznog gospodara, navikla sam da budem manje osetljiva i, za pola godine, barut je ležao bezopasan kao pesak, jer u blizini nije bilo vatre da počne eksploziju.