Proces prisutnosti

Između odrasle osobe i deteta u nama leži ogromna provalija straha, besa i bola.

Prihvatanje je početak promene.“

„onako je kako veruješ da jeste“

Kada živimo u vremenu, dane provodimo u traženju smisla života. Nasuprot tome, kada smo prisutni, uživamo u životu prepunom smisla.

Dok smo mladi, potreba da se ponašamo na način za koji verujemo da će nam doneti roditeljsku ljubav i odobravanje potpuno je automatska.

„Prihvatanje je početak promene.“

Emocionalno, na svakih sedam godina ponavljamo isti ciklus koji nam je utisnut u emocionalno telo tokom prvog sedmogodišnjeg iskustva. Dok učimo kako da prepoznamo emocionalne podzemne struje koje teku kroz naše celokupno mentalno i fizičko iskustvo, shvatamo da nam se samo čini da odrastamo i doživljavamo različita iskustva.

Ovo stanje nabijenih emocija opisujemo raznim imenima, ali sveto trojstvo koje ih sve obuhvata čine strah, bes i bol. Strah, bes i bol su mentalne definicije nastajanja vreline iz otpora nabijenog emocijama.

Više nismo u potrazi za srećom već dopuštamo da nam se dogodi radost, opraštamo umesto da se svetimo i okrivljujemo druge, služimo se pravilnom umesto nepravilnom percepcijom, saosećamo umesto da se žalimo i nadmećemo, ponašamo se svesno a ne nesvesno, proživljavamo svesnost sadašnjeg trenutka umesto da „živimo u vremenu“.

Ako greškom poverujemo da smo isto što i naše iskustvo, verovatno ćemo pokušati da „se izlečimo“ promenom ponašanja, izgleda ili okolnosti. Ona predstavljaju samo izraz onoga što jesmo i predstavljaju iskustvo koje trenutno proživljavamo.
Ukoliko ne shvatimo ovu istinu – i ne uvidimo razliku između onoga što već jesmo i iskustva kroz koje prolazimo – to će nas odvesti u beskonačno spoljašnje delovanje.