Odmazda

Mama mi je jednom rekla da je samo jedno gore od neostvarene želje, a to je da ništa ne želiš. Kad ti sve oduzmu, ostane ti samo mržnja, a onda i nju izgubiš.“

Opojna sredstva samo pojačavaju ili ublažavaju već postojeće sklonosti. Onaj što bije svoju ženu kad se napije verovatno je i trezan poželeo da je udari

„Ej, upravo sam ti rekao da te volim. Tri puta, i to pred komšijom. Znaš li ti pošto je to?“

Rahela se nasmejala. Hari je obožavao njen smeh još od kada ga je prvi put čuo. I instinktivno je znao da je na sve spreman samo da ga ponovo začuje. Po mogućstvu, svakog dana.

„’Čak ni u Ulici bezbrižnih…’?“

„’Nisam utekao svojim brigama’.“

Ja planiram pljačke banaka. Ali kad dođe do osvajanja nečijeg srca, svi muškarci su amateri. Možda i pomislimo da smo osvojili ženu, kao vojskovođe koji misle da su osvojili neku tvrđavu, a onda otkriju – prekasno, ako i uopšte – da su u njoj zarobljeni. Jesi li čuo za Sun Cua?“

Hari klimnu glavom. „Kineski vojskovođa i strateg. Napisao je Umeće ratovanja.“

„Smatra se da je on napisao Umeće ratovanja. Ja lično mislim da je to napisala žena. Umeće ratovanja je na prvi pogled knjiga o borbenoj taktici, ali dublje gledano ona se bavi rešavanjem bilo kakvog sukoba. Ili, preciznije: to je umeće kako da dobiješ ono što hoćeš po najmanjoj mogućoj ceni. Onaj ko dobije rat nije nužno i pobednik. Mnogi su osvojili kraljevstva, ali izgubili toliko vojske da su mogli njime vladati samo pod uslovima koje postavi naoko pokoreni neprijatelj. Žena je manje sujetna od muškarca kada je reč o moći. Njoj nije važno da njenu moć svi vide, dovoljna joj je ona vrsta moći koja će joj omogućiti da postigne svoje ciljeve. Sigurnost, hranu, uživanje, osvetu ili mir. Ona teži moći, ali u svojim planovima gleda dalje od bitke i trijumfalnog slavlja. A pošto ima urođenu sposobnost da uoči slabost kod svojih žrtava, ona instinktivno zna kada i gde da udari – a i kada treba da se pritaji. To se ne može naučiti, Spiuni.“

Gledam kroz prozor dok računar luta internetom u noći. Na nebu ima zvezda i pomislim kako je svaka od njih dokaz neumoljivosti sudbine. One nemaju nikakvog smisla, izdižu se iznad ljudske potrebe za logikom i tumačenjem. A baš zato su, čini mi se, tako lepe.

„Kad smo već kod antičkih bogova, pretpostavljam da vi znate za Narcisa, koji se tako zaljubio u sopstveni lik da se nije mogao odvojiti od njega? Pojam narcizma je u psihologiju uveo Frojd, reč je o ličnostima koje smatraju da su po nečemu izuzetne i opsednute su snovima o uspehu i priznanju. Kod narcisa, želja da se osvete onima koji su ih potcenili često nadjača sve druge potrebe. To se zove narcistički bes. Američki psihoanalitičar Hejz Kohut opisao je kako se takva osoba sveti za poniženje – koje nama može izgledati kao obična glupost – svim raspoloživim sredstvima. Na primer, tipično je da će posle nekog naoko svakidašnjeg odbijanja ta osoba neumorno raditi da povrati ravnotežu, čak i ako to podrazumeva nečiju smrt.“

„Nemeza, boginja pravde i osvete.“

„Nju su Rimljani preoteli Grcima“, upade Aune. „Zadržali su vagu, zamenili bič mačem, stavili joj povez preko očiju i nazvali je Justicija.“ Priđe lampi. „Kada su ljudi nekih šeststo godina pre Hrista ustanovili da sistem krvne osvete više ne funkcioniše i odlučili da oduzmu osvetu od pojedinca i pretvore je u javno dobro, upravo je ova žena postala simbol moderne pravne države.“ Pogladio je hladni bronzani kip. „Slepa pravda. Hladna osveta. Naša civilizacija počiva u njenim rukama.

Čula su ga registrovala, ali ne i mozak. To ti je dizozmija.

„Konkubine se ne smeju kikotati.“