Gospodin Pogrešni

. „Žene su ionako mašine za patnju“, ponavljao je ciničnu Pikasovu misao u sebi.

Pametan čovek se kloni izazova, bolje je da se kaje što nešto nije uradila nego zato

Primamljivost pakla sa obe strane života – pakao laži i pakao istine, podnošljivi samo uz sanjarenje, čežnju za onim što je bilo ili onim što će biti.

og umetnika ovenčanog svetskom slavom. Bora Bek se, posle dvadeset godina, na velika vrata vratio u Beograd, donevši sa sobom svoje najznačajnije slike.

Veliki umetnički povratak

Bugenvilije, lavanda, žalfija, lovor.

Šapnula je to brzo, sigurno, devojački, francuski.

Nikada ranije mu se nije desilo tako nešto, da bude pogođen, omađijan u trenutku.

Jesen i dolazeća zima njegovog života, pod plavičastom svetlošću, na jednom od njegovih autoportreta, činili su to lice slomljenim i golim poput opustošene grane oraha, naslikane u pozadini.

„Neću ti nedostajati?“, pita tiho, usne joj drhte.

„Uvek ćeš mi nedostajati, pomalo.“

„Ruke su mi date – da pružam svakom obe

da ne zadržim nijednu, usne – imena da dajem,

oči – da ne vidim, visoke obrve nad njima

nežno da se ljubavi divim i – nežnije još – neljubavima.“