Plavetnilo

Pokušala je ponovo, govorila je o hotelu, hotelu Hauger, koji jedva opstaje, koliko će to biti dobro za nas, za hotel i za porodicu. Ali tada sam je prekinula, i nisam stala, sve je pokuljalo iz mene, kao da nisam završila s povraćanjem. Reka, kazala sam, ljudi ovde dolaze da vide reku, da vide dugu koja je uvek tu, da pecaju lososa, da gledaju prolećno topljenje snega. A rečne ribe, šta će one, i šta je s vodom koja se uliva u fjord, biće ledena, da li ti je jasno, i vodenkos, šta će biti s vodenkosom ako nema vode, gde će se gnezditi, kamenje koje iskopavate prekriva sve, ogromno kamenje. Pre je sve bilo zeleno, sada je krš, sve životinje i biljke ovde žive od reke, od Brejua, a vi mislite da tek tako možete da je preuzmete i radite šta hoćete, pa to je reka, to je priroda, to su ptice, insekti, biljke, a sada će ostati samo krš i cevi i tuneli, kamen i čelik, kamen i čelik.

„Sve nestaje“, rekla sam. „Sve što volimo nestaje. I ti si kriva.“ Glas je počeo da mi posustaje, pognula sam glavu, nisam mogla da gledam mamu. „Uništićeš sve.“

Stajala sam pred ogledalom, u podignutom vunenom džemperu boje zelene jabuke, držala sam ga, ruke su mi činile dva oštra ugla u odrazu, poput krila, i iznenada sam shvatila da sam trudna, i obuzela me je takva lakoća, ruke mi jesu bile krila, mogla sam da poletim, samo nisam znala da li smem.

Sluh ti nikada neće biti bolji nego sada.

posvećuju mi ni pogled, i potpuno ih razumem. Za njih sam samo žena u godinama, pomalo razbarušena i neuredna, u iznošenoj vindjakni, sa sedim čupercima koji proviruju ispod vunene kape.

Tako glatka čela, tako meki obrazi, zapanjujuće su mladi, bez ikakvog traga, bez belega proživljenog života.

Onda bih zatvorio oči i pomolio se Bogu u kojeg nisam verovao,

Ponekad zaboravim kako izgledam, posle izvesnog vremena čovek prestane da misli na izgled kad živi na barci, ali u retkim prilikama kad se na kopnu pogledam u ogledalo, ako je svetlo dobro, trgnem se. Ko je ta žena u ogledalu, zapitam se, ko je pobogu ta ispijena starica?

Ima li u reči volim nekakve gradacije?“ – pitala sam jednom.

„Ima li gradacije, ili je ta reč po sebi toliko snažna da je uvek maksimalna, uvek stoprocentna?“

Čudno je, apstraktno, ne, nadrealno, nadrealno je prava reč, što spadam u njih, u stare, kad sam ja i dalje i skroz naskroz ja, ista koja sam oduvek bila, s petnaest, trideset pet ili pedeset godina, stalna i nepromenjiva masa, onakva kakva sam u snovima, ili kao kamen, kao hiljadugodišnji led. Starost nema veze sa mnom. Samo kad se krećem osetim njeno prisustvo, tada se javlja sa svim svojim tegobama, bolnim kolenima, ukočenim vratom, osetljivim kukom.