Profesionalac

Ако ме ноћас оставиш

И одеш и заборавиш

И више се никада не јавиш,

Ја ћу те увек чекати

И увек ћу се надати

Да ћеш се једном вратити

И овде поново бити

Као што си увек била,

Моја драга, моја Мила,

Ако ме ноћас оставиш

И одеш и заборавиш

И више се никада не вратиш,

Ја ћу бити тако тужан,

Ја ћу бити мало љут

Али ћу ти ипак рећи:

Све најбоље – срећан пут;

Све најбоље ма где била

Моја драга, моја Мила.

ОТАЦ: Шта је ово, људи моји?! Из дубине језера сија светлост као да се Сунце рађа!… И вода је сва од злата… И на средини језера је велики водоскок!… Сојо, дођи да видиш ово чудо!

МАЈКА: Доста ми је „чуда“, Ранко! Зови ме кад видиш нешто „нормално“!

: Кад сам се последњи пут посвађао са оцем, рекао сам му да је његова генерација служила горима од себе, да су се борили против неправде за неправду, против зла за веће зло, против измишљених непријатеља за стварне, постојеће непријатеље!

Ја: Није истина, друже Лука! То није истина!

Лука: Говори тише, да те чујем

Лука: Наравно, слажем се. Само ме занима, Тејо, како сад одједном верујеш да у комунизму неко може да дође на место које заслужује и које му по квалитетима припада, кад си до јуче тврдио да цео систем апсолутистичког бољшевизма функционише искључиво на поданичкој, пасјој верности, а не на знању и памети. Како мислиш да си ти одједном изузетак, кад добро знаш да изузетака нема! Нема, Тејо, сине мој!

Лука: Знаш ли шта би на ово рекао онај твој пријатељ инжењер Јоца? Рекао би: „Ја нисам комуниста, ја не смем да лажем.“

А ово звездано небо је Божји плашт којим се Он огрне кад крене у шетњу по Васељени. И како се Он креће тако се плашт помера и звезде светлуцају. Понека одлети и падне у наше језеро… Да ми је да Га само једном сретнем и видим, да Му се захвалим, да Му кажем: Добри мој Боже, хвала Ти што Си ме удостојио Твоје милости и Твоје доброте да се појавим на овом свету и угледам сјај и лепоту Твога дела изаткану од светлости звезда и светлости Сунца… Клањам Ти се до земље која ме чека кад Ти кажеш да сам се нагледао Твоје светлости и Твоје лепоте.

Човек може у овом граду да поживи стотину година и увек ће се наћи неко ко ће му поменути завичај. Све што ваља овде си стекао, све што не ваља – донео си…

Зна се ко пева а ко плаче.

Марта, пита те отац од чега је умро и где је сахрањен?
МАРТА: Умро је као тежак душевни болесник а сахрањен је овде. (Спушта руку на груди.) Ту је, мајко, сахрањен. У мојој души. Душа је највећа гробница кад те неко повреди.