Orkanski visovi

’Kaži mi ko ti daje lekcije, pa ćeš je dobiti’, rekoh mu. ’Ko ti je učitelj?’

’Đavolji tata.’

’A čemu te uči tata?’

On skoči da zgrabi pomorandžu; podigoh je više.

’Čemu te on uči?’, upitah.

’Ničemu, samo da mu se sklanjam s puta. Tata ne može da me vidi jer ga psujem.’

’A! A đavo te uči da psuješ tatu?’

’Ne…’, oteže on.

’Ko onda?’

’Hitklif.’

Zapitala sam da li voli gospodina Hitklifa.

’Da!’

Osećala sam da je Gospod tamo prepustio zabludelu ovcu grešnim lutanjima, a jedna zla zver reži između nje i tora i vreba pogodan trenutak da uskoči i da je pojede

Volim je isuviše, dragi Hitklife, da bih te pustila da je ščepaš i proždereš.’

’A ja je volim suviše malo da bih to pokušao, izuzev na veoma svirep način. Čula bi čudne stvari kad bih sam živeo sa tim otužnim, voštanim licem: najobičnije što bih učinio bilo bi to što bih islikao to belo lice duginim bojama, a plave oči pretvorio u crne: one odvratno liče na Lintonove.’

Netremice je gledao u predmet razgovora kao što bi čovek posmatrao čudnu, odvratnu životinju: stonogu iz Indije, na primer, koju gleda iz radoznalosti iako mu je odvratna. Jadna devojka nije mogla to da podnese: crvenela je i bledela i, dok su joj suze blistale na trepavicama

Frktale smo jedna na drugu kao mačke zbog tebe, Hitklife, a ona me je pobedila u izlivima odanosti i divljenja; štaviše, obaveštena sam da kad bih bila lepo vaspitana pa se sklonila s puta, moja suparnica, što bi ona htela da bude, probola bi ti dušu kopljem koje bi te prikovalo zauvek, a moju sliku poslalo u večni zaborav!’

A podlac izbroji pare, spava, jede i odlazi susedu da razgovara sa njegovom ženom. Da li priča gospođi Ketrin kako novac njenog oca prelazi u njegov džep i kako sin njenog oca srlja u propast a on mu pomaže?

Molim te, nemoj zamišljati da se pod njegovom strogom spoljašnjošću kriju dubine dobrote i ljubavi! Nije on neuglačan dijamant, niti školjka u kojoj se nalazi biser; on je plahovit, nemilosrdan, čovek-vuk. Nikad mu ne kažem: ’Ostavi tog neprijatelja na miru, bilo bi neplemenito i svirepo da ga povrediš’, kažem mu: ’Ostavi ga na miru zato što ja ne želim da mu naneseš zlo.’ A on bi te smrvio, Izabela, kao vrapčije jaje, ako bi smatrao da mu smetaš. Znam da on ne može voleti nikog iz porodice Linton; a znam da bi bio u stanju da se oženi tobom zbog tvog bogatstva i nasledstva! Gramzivost je greh koji ga sve više opseda. Takvog ga ja vidim, a ja sam mu prijatelj, i to takav da bih možda držala jezik za zubima kad bi on ozbiljno rešio da te uhvati, i pustila da mu uletiš u zamku.’

’U tom slučaju, ni za šta na svetu ne bih volela da sam na tvom mestu!’, odseče Ketrin; a izgleda da je bila iskrena. ’Neli, pomozi mi da je ubedim da je to ludost. Reci joj ko je Hitklif: neukroćeno stvorenje, neuglađeno, neoplemenjeno; neplodna divljina puna čička i kamena

Keti, ti si kao onaj pas što niti kost glođe niti je drugom daje, i želiš da samo ti budeš voljena!

Zadržao je u velikoj meri uzdržljivost kojom se odlikovao u detinjstvu i ona mu je pomagala da obuzda preterano pokazivanje osećanja.