Ilion

„A misliš li da je to sjebalo Zemlju i oteralo postljude u njihove orbi-talne gradove pre hiljadu četiri stotine godina? Neki kvantni neuspeh?“

„Ne“, reče Orfi. „Mislim da je šta god da se desilo na Zemlji bilo rezultat uspeha u kvantnoj teleportaciji, a ne neuspeha.“

„Kako to misliš?“ Načas, Manmut nije bio siguran da želi da čuje odgovor.

„Mislim da su izbušili kvantne tunele u jednu ili više tih alternativnih stvarnosti“, reče Orfi. „I da su pustili nešto da uđe kroz njih.“

Ko god da su ti stanovnici Olimpa, izbušili su kvantne rupe posvud oko ovog sveta, i sve za središte imaju Olimp ili njegovu blizinu. Oni idu nekud. Dolaze s nekog drugog mesta. Kvantna stvarnost ove oblasti toliko je nestabilna da bi zaista mogla da implodira i odnese sa sobom parče našeg Sunčevog sistema.“

„Ljudski naučnici su koristili kvantne računare još u dvadeset prvom veku“, reče on. „Za analizu biohemijskih kaskada u ljudskim sinapsama. Otkrili su da ljudski um – ne mozak, već um – nije kao računar, da nije nekakva hemijska memorijska mašina, već upravo nalik na...“

„Postojani talasni front u kvantnom stanju“, reče Orfi. „Ljudska svest postoji prevashodno kao talasna forma kvantnog stanja, baš kao i ostatak vasione.“

„I ti kažeš da je sama svest stvorila te druge vasione?“ Manmut je sledio logiku, ako se to moglo tako zvati, ali bio je šokiran apsurdnim implikacijama.

„Ne samo svest“, reče Orfi. „Izuzetni tipovi svesti koji su nalik na gole singularitete po tome što mogu da savijaju prostor-vreme utiču na organizaciju prostor-vremena i ruše talase verovatnoće u prekinute alternative. Ovde govorim o Šekspiru. Prustu. Homeru.“

„Ali to je tako... tako... tako...“, zamuca Manmut.

„Solipsističko?“

„Glupo“, reče Manmut.

„Znaš šta su ljudski istraživači ustanovili kada su izučavali ljudski um pre tolikih milenijuma“, reče Orfi. „Onomad kad postljudi nisu bili nikakav faktor. Naši moravečki umovi sazdani su na isti način, mada mi koristimo i veštačku i organsku moždanu materiju.“

I to nisu bile samo koegzistirajuće kvantne vasione“, nastavi moravek iz dubokog svemira, „već stvorene vasione.“

„Stvorene“, ponovi Manmut. „Kao, božje delo?“

„Ne“, reče Orfi. „Kao delo jednog ili više genija.“

„Naši naučnici u to doba mislili su da postljudi zaista razmenjuju vezane parove sa istovetnim predmetima... ili osobama... u drugoj vasioni.“

„U drugoj vasioni“, ponovi Manmut tupo. „Kao, u paralelnim vasionama?“

„Ne baš“, reče Orfi. „Ne nalik na staru zamisao o beskrajnom ili gotovo beskrajnom broju paralelnih vasiona. Samo o nekolicini – o veoma konačnom broju – kvantno, fazno pomerenih vasiona koje koegzistiraju s našom ili blizu nje.“

Kakvo ih je to veliko iznenađenje čekalo kada su teleportovali te stvari?“

„Najpre, to da kvantna teleportacija deluje“, reče Orfi. „Ali još važnije, da kada prođe neka osoba ili životinja, sa sobom ponese i informacije. Informacije o sopstvenom kvantnom stanju. Informacije o svemu onome o čemu nije trebalo da ih ima. Uključujući sećanja kod ljudskih bića.“

„Zar nisi rekao da pravila kvantne mehanike to zabranjuju?“

„Tako je“, reče Orfi.

„Dakle, pre oko hiljadu četiri stotine godina na Zemlji, postljudi – mora da su to bili postljudi, jer su naše sonde u to doba bile sigurne da je preostalo samo još oko hiljadu staromodnih ljudi, poput gotovo izumrlih životinjskih vrsta koje su držali u zoološkom vrtu – postljudi su počeli da kvantno teleportuju ljude, mašine i druge predmete.“

Gnev mi, Muzo, pevaj, Ahileja, Peleju sina, ubice, ljudomore, čiji je usud da pogine, pevaj gnev koji je Ahajce koštao toliko vrlih ljudi i poslao toliko živih, srčanih duša u sumornu Kuću mrtvih.