Alef

U Aleksandriji se govorilo da na greh nije spreman jedino onaj koji ga je već počinio i pokajao se; da bi se čovek oslobodio greha, dodajmo i to, treba najpre da ga prizna.

pomislih da nema ničeg neuhvatljivijeg od novca, budući da je, strogo uzev, svaki novčić (recimo, novčić od dvadeset sentava) prava riznica budućih mogućnosti. Novac je apstraktan, ponavljao sam, novac je buduće vreme. Može biti veče na ivici grada, može biti Bramsova muzika, može biti ova ili ona mapa, može biti šah, može biti kafa, može biti Epiktetove izreke koje uče kako se prezire zlato; on je Protej nestalniji od Prometeja sa ostrva Farosa. On je nepredvidljivo Bergsonovo vreme, a ne postojano vreme islama ili stoikâ. Deterministi poriču da na svetu postoji i jedan jedini postupak koji je mogućan, id est postupak koji se mogao dogoditi; novčić je simbol naše slobodne volje

I najprolaznija misao sledi nevidljivu putanju i može da kruniše ili najavi kakav nepoznati oblik.

Poučena vekovnim iskustvom, zajednica besmrtnih ljudi dostigla je savršenstvo u trpeljivosti, bezmalo do samoponištavanja. Uvidela je da se u vremenskoj beskonačnosti svakome pojedincu događa sve.

Jevreji, hrišćani i muslimani propovedaju besmrtnost, ali njihovo klanjanje prvom dobu dokaz je da samo u njega veruju, budući da sve ostale vekove, kojih je bezbroj, ili hvale ili kude.

neprekidni sled kratkotrajnih utisaka.

Pomislih da Argos i ja boravimo u različitim svetovima; pomislih da su nam opažanja ista, ali da ih Argos drukčije povezuje i da preko njih gradi drukčije predstave i da možda za njega predstave i ne postoje, već samo jedan vrtoglavi i

Setih se da Etiopljani veruju da majmuni namerno ne progovaraju da ih ne bi gonili da rintaju, te Argosovu tišinu pripisah njegovoj nepoverljivosti i strahovanju.

najskučeniji ljudski razum superioran je u odnosu na svest bića koja ga ne poseduju.

Kada se bliži kraj, iz sećanja nestaju slike, ostaju samo reči.