Citati iz knjige „Ugrizi život“ autora Radmila Lazić

Mamini ključevi

Iako već nekoliko godina mama uopšte ne nosi tašnu, često je potraži da zaviri i vidi čega u njoj ima, odnosno, nema. Nađe isto: poveći novčanik, u njemu ličnu kartu, ček od penzije, tek poneku novčanicu. Tu su i neraspakovane najlon dokolenice, poveća platnena torbica za šminku, u kojoj je mesingano, izrezbareno ogledalce sa poklopcem, češalj, četkica za zube, tamnocrveni karmin koji odavno ne upotrebljava i ključevi od kuće u kojoj je rođena. Tamo neprestano traži da ide, oni su sigurno razlog zbog čega i proverava sadržaj torbe.

Vodite me kući! Vodite me kući! Svaki dan se čuje iz našeg stana kao da smo je odnekud ovde dovukli, kidnapovali. U ovom stanu živi trideset godina, da li je moguće da se ovde ne oseća kao kod kuće!? Ili je pak žudnja za kućom gde je rođena i odrasla toliko jaka da joj je ovde sve nepoznato i strano, izbrisan čitav deo života? Nikada ne pominje druge kuće i stanove u kojima je živela, možda čak srećnije nego u kući rođenja. Pa ipak, ona samo tamo želi da ide. Iako je tamo provela samo prvih dvadeset godina života.

Ključevi u tašni čine joj se sve, kao da veruje da će njima otključati sve što je za nju zaključano. Moguće je da iza tih brava i leži njeno sećanje

Kada sam se ujutru probudila, videla sam njenu haljinicu kako tužna leži smotana na radijatoru, baš kao što je ona bila sklupčana na krevetu. Moje stvari su se razbaškarile i zauzele čitav prostor hotelske sobe, baš kao i ja. Kakva bahatost, pomislila sam. I besprizornost. Ko bi rekao da sam ja takva.

Negde sa detinjstvom izgubilo se i moje iskanje, počela sam kao i drugi da tražim sa punim pravom. Čak i samouvereno. A često i preko reda.

Reči su kao i ljudi, stare, a onda odumru – niko ih više neće, pa odumru. Sećanje na njih čuva familija naučnika, ili pesnik sklon arhaizmima. Umeju reči i da se zature međ drugim novim rečima kao stare, dugo nenošene stvari. Ne pamtim kada sam reč iskati poslednji put čula. Ne znam gde se dela. Verovatno je u staračkom domu, u rečniku, gde prebiva sa sličnima sebi.

Lako je pisati o drugima misleći na sebe. Još je lakše pisati o sebi misleći da si neko drugi. A najlakše je uopšte ne pisati.