Poslednji put sam se provozao u fići sredinom l993. godine. Moja koleginica Dada Vujasinović, tada najbolji ratni reporter, kupila je fiću kome je izvadila zadnje sedište kako bi mogla, onako dugonoga, da se smesti i opušteno vozi. Pričala mi je kako joj je to bila životna želja. Sećam se i koliko je platila tog fiću. Šeststo nemačkih maraka. Dada je posle godinu dana izdahnula pod misterioznim okolnostima, pa je tako moje poslednje sećanje na fiću vezano za nekoga koga sam beskrajno poštovao i voleo. Oboje su sada, i Dada i fića, deo istorije.