Panika

„Tretirao sam je kao kraljicu… Komplet šrafcigera sam hteo za rođendan da joj kupim…“

Znači stvarno nema vremena! Pao mi je ogroman kamen sa srca. Ali onda se u meni pojavio glas koji je najviše ličio na Tamarin: Za jedan kratak poziv, za jedno: „Kako si?“, čovek uvek ima vremena!

Ljudima se stvarno baš ništa ne dešava. Tako se od rođenja do smrti klate po vozilima gradskog prevoza, ne primećujući ništa, žvaću, spavaju, odumiru, tek tu i tamo ih uzbudi nešto što ih se uopšte ne tiče. Biljčicu u sebi zalivaju tek toliko da životari, ali nedajbože da izbije neki cvet, jer onda bi mogao i trn da se pojavi. Previše je posla, previše briga, još je i dobro da imamo televiziju i da su na poslu promene tako retke. I sa decom ćemo već nekako, ali najvažnije je zdravlje.

Umorna sam… I onda sam nešto razmišljala: kad bih bila zaljubljena, moj život bi makar imao neki smisao. Ne bi više bio ovako bljutav i ispran. Sigurna sam da bi mi se vratila energija. Sećam se kako je bilo kad sam još bila zaljubljena u Rudija. Mogla sam da studiram, da radim preko omladinske, da izlazim. Sve sam radila s takvom lakoćom i radošću. Nedostaje mi taj osećaj. Volela bih da se još samo jednom zaljubim. Pa ne može moj život već sad da se završi!“

Jako sam se uznemirila. Tamara je rekla:

„Tražiš đavola!“

I tako je sve to počelo.

Dugo sam ga posmatrala kako spava na stomaku, sa umršenim kovrdžama i zgužvanim licem na jastuku. Oko usta mu je bila osušena pljuvačka, a dah mu je oštro zaudarao na trule jabuke. Ništa lepše u životu nisam videla!