Skitam i pričam

Onda kada nas život natera da iz kuće iznesemo poslednje stvari i stanemo iznad njih dotučeni, najzad spokojni što niže ne možemo pasti i što nam više niko ne može ništa!

Jer ako niste ništa značajno učinili u svom veku, dovoljno je već i to da ste uspeli da živite u Beogradu

„Neki ljudi stare kao kaljače, a drugi kao katedrale!“

Postajemo svesni vrednosti nekih sporednih stvari tek onda kad ih privremeno izgubimo. Čim se podignem avionom iznad Beograda i ugledam ga kao hrpu dečjih kockica za slaganje, zaboravljam sujetnu vrtešku intriga i interesa, karijera, polemika i značajnih imena… Ma koliko da sam povređen, smetnem s uma nepravde i uvrede; zar je to uopšte važno? Moj gnev se gubi u prostranstvu ritova i moru trava što okružuju grad.

Pravila savremenog lepog ponašanja zabranjuju, naime, bilo kakve izlive nežnosti, koja se obično tumači kao otkrivanje slabih mesta potencijalnom protivniku.

Ako je zaista lepše na selu, zašto bi onda, kog đavla, svakog dana hiljade seljaka ostajalo zauvek u gradu? A ako je lepše u gradu, zašto onda svakog vikenda hiljade rođenih građana bezglavo beže u sela?

Knjige su slične ženama: odmah se oseti kad nisu voljene i poštovane.

Kuhinje su oduvek bila mesta na kojima se okupljala porodica – kuhinjski sto: centar vasione! Pre epohe parnog grejanja, kuhinja je vekovima bila jedina prostorija koja se grejala vatrom, onom istom na kojoj su spravljana jela. U njoj se krila suština jednog doma, u njoj su se nalazile sve stvari potrebne čoveku da bude srećan i potpun: jelo, ljubav, osećanje bliskosti, piće, vatra, bezbednost, porodica…

Kuhinja je, zbog toga, ne samo trbuh kuće, ona je i njeno srce.

lepotom i duhom, mnogi s vremenom poveruju da su i sami deo tog obećanog grada: i ne primete kako im je život protekao između tri kafane u prijatnom ćaskanju.

Posle tridesete, ljudi se kod nas, uglavnom, povlače u stanove i brak. Pariz je produžena mladost. No, savršen kao grad i mesto za život, on u sebi krije jednu veliku opasnost. Okruženi