Skitam i pričam

Onda kada nas život natera da iz kuće iznesemo poslednje stvari i stanemo iznad njih dotučeni, najzad spokojni što niže ne možemo pasti i što nam više niko ne može ništa!

Jer ako niste ništa značajno učinili u svom veku, dovoljno je već i to da ste uspeli da živite u Beogradu

„Neki ljudi stare kao kaljače, a drugi kao katedrale!“

Postajemo svesni vrednosti nekih sporednih stvari tek onda kad ih privremeno izgubimo. Čim se podignem avionom iznad Beograda i ugledam ga kao hrpu dečjih kockica za slaganje, zaboravljam sujetnu vrtešku intriga i interesa, karijera, polemika i značajnih imena… Ma koliko da sam povređen, smetnem s uma nepravde i uvrede; zar je to uopšte važno? Moj gnev se gubi u prostranstvu ritova i moru trava što okružuju grad.

Pravila savremenog lepog ponašanja zabranjuju, naime, bilo kakve izlive nežnosti, koja se obično tumači kao otkrivanje slabih mesta potencijalnom protivniku.

Ako je zaista lepše na selu, zašto bi onda, kog đavla, svakog dana hiljade seljaka ostajalo zauvek u gradu? A ako je lepše u gradu, zašto onda svakog vikenda hiljade rođenih građana bezglavo beže u sela?

Knjige su slične ženama: odmah se oseti kad nisu voljene i poštovane.

Ostaje malo stvari u njemu koje već negde nisam video. Možda samo tri: njegove reke, nebo i ljudi. Iz ta tri prastara elementa rađa se jedinstveni duh Beograda.

Šetajući Menhetnom, pitao sam se sve vreme zašto bi plemeniti ljudski napor da se dosegne nebo (pokušaj star koliko i biblijska legenda o zidanju Vavilonske kule) bio nehuman? Svaki slučajno bačeni pogled na spletove betona, čelika i stakla u kome se ogledaju oblaci, ispunjava, pre svega, divljenjem zbog građevinskog podviga, zatim, spiritualnost (prateći vertikale, misao se gubi na nebu) i, na kraju, očišćenjem.

Pariz je san koji nam pomaže da izdržimo čamotinju gradova na koje smo doživotno osuđeni.

Kad najzad stignemo do Pariza, sve znamo o njemu. Ne dolazimo da ga upoznajemo, već da ga prepoznajemo.