Srbija opisana kućama

Lukavost je dugo Srbima bila zamena za pamet.

Crkvena porta je bila mesto za Skupštinu, kao što je u vreme Nemanjića to bila porta Petrove crkve u Rasu

Potvrdilo se da je u diplomatiji najvažnije pogoditi trenutak zrelosti jedne ideje.

Ostao je stilski usamljen u pravoslavnom graditeljstvu Srba, jednako kao i ishodišni hram srpskog pravoslavlja – Petrova crkva.

Stanojević brzometno nabraja: „Studenti su tu, Rektorat, Prva beogradska gimnazija, Narodni muzej, Narodna biblioteka, moj institut…“ S jakim uverenjem, koje nije pokolebao neuspešni razgovor u opštini, on još kaže, pre nego što ih proguta okupljena masa: „Mora se izleći nešto iz ovog našeg preduzeća, ma mora!“

U tim danima u Topoli ponavljalo se jedno davno prokletstvo revolucija. Nijedna još nije uspela da dižući narod uzdigne samo anđele i da se u masi čuje samo lepet krilaca bez psovki. Krmača revolucije uvek bi okotila više demona.

Turčinu ruke krvave do lakata, poturici do ramena.

ima nečeg zajedničkog u tome kako je presečen rad prve beogradske gimnazije i politički zamah premijerov. Sličnost se svodi na uporno odbijanje sredine da se obrazuje i prosvetli znanjem. Prepoznaje se stradanje od istih sila žilavog beogradskog mraka.

A ropstvo se, valjda, lakše prihvati kada se čast izgubi pre slobode.

Delio je sa svojom ženom isti pogled na svet, što je osnov uspelog braka. Razumeli su se i u ćutanju. Dovoljan je bio mig. Hteli su isto, imali su veštine i nisu se zanosili osećanjima. Osećanja su bila uljezi u njihovom braku. Kretanje ka istom cilju preplitalo ih je dublje.