Ubistvo za prezauzete

Gledao sam ga tokom onih nekoliko trenutaka kad živi razmišljaju o mrtvima i trudio sam se iz sve snage da vidim čoveka kakav je nekad bio.

Stari psi se bude rano da najbolje iskoriste preostalo vreme.

No čak i najbolnije rane s vremenom izblede. Izblede do ništavila.

Ni sa kim nismo daleki kao s nekim koga smo nekada voleli.

Naslonila se na jastuke s osmehom i posmatrala neupaljenu cigaretu.

. Je li to licemerje ili ljudska priroda?, upitao sam se. Verovatno i jedno i drugo.

I bio sam ponosan što je toliko brižna. No više bih voleo da bude brižna van moje kuće.

I, draga moja kćeri, što sam stariji, sve sam manje siguran u sve u ovom velikom svetu, i zato se sada držim lude nade da iza ovog života postoji nekakav Dugin most.

To mesto gde ćemo se ponovo sresti, na kom ljubav opstaje i nikada ne umire.

A ako postoji – izgledi su ništavni! – onda ćeš me tamo naći kako te čekam.

I gledaćeš me kako ti trčim u susret.

I, draga moja kćeri, što sam stariji, sve sam manje siguran u sve u ovom velikom svetu, i zato se sada držim lude nade da iza ovog života postoji nekakav Dugin most.

To mesto gde ćemo se ponovo sresti, na kom ljubav opstaje i nikada ne umire.

A ako postoji – izgledi su ništavni! – onda ćeš me tamo naći kako te čekam.

I gledaćeš me kako ti trčim u susret.

kad donesemo dete na svet, život nas zauvek uzima za taoce, zauvek nas okiva za radijator da sa strepnjom čekamo sledeću kaznu