Ubistvo za prezauzete

Gledao sam ga tokom onih nekoliko trenutaka kad živi razmišljaju o mrtvima i trudio sam se iz sve snage da vidim čoveka kakav je nekad bio.

Stari psi se bude rano da najbolje iskoriste preostalo vreme.

Ipak, šta god da se nalazilo u tom sefu, bilo je dovoljno za udoban život glavnih faca u bandi. A to nisu bili ni vozač ni obijač. Braća Gati živela su lepo od sadržine tog sefa skoro dvadeset godina. Pretpostavljam da su oni niže na lestvici – vozač, pitermen – dobili fiksni honorar.“

Gledao sam u sef i prisećao se. „Ljudi su poginuli te noći“, rekao sam. „Njih dvojica. Video sam njihova tela.“

„Tako je. Šef obezbeđenja. Proboden nekoliko puta. I baštovan koji je došao kasnije da isporuči neke biljke, siromah. Ubijen je jednim udarcem u glavu, koliko se sećam.“

„A Buč Luis je vozio. Odatle ga znam.“

„Uhapšen je u velikoj raciji posle pljačke – svi su pohapšeni – ali slučaj nikad nije stigao pred sud. Buč je kasnije odrobijao, ali ne za ovo, ne za veliki posao, za svoj najveći hit. Buč je kasnije robijao za sitne poslove s drogom koji su krenuli naopako. Odatle mu ona ljupka tetovaža.“

„I čitava banda se izvukla s pljačkom.“

„Nije čitava“, reče Džon. „Ema Mun nije se izvukla.“

Nagnuo sam se da bolje pogledam izbledelu naslovnu stranu.

Ema Mun je bila visoka vitka plavuša na slici. Prisetio sam se da je bila nekakva igračica. Na fotografiji je imala oko dvadeset šest ili sedam godina, što znači da sada ima četrdesetak. Lice mladog policajca koji ju je vodio u lisicama – moje lice – bilo je belo od napetosti.

Džon se zasmejao. „Kako si ovde mlad, Makse!“, rekao je začuđeno.

Nije mi delovalo kao da sam to ja. Baš kao što je između moje kćeri danas i nekadašnje bebe postojao nepremostiv jaz tako je postojao i između mene i uniformisanog pozornika na slici.