Krajnji rok više neću pomerati i verujte da je zaista krajnji. Ako ga prekoračite, čak i za nekoliko minuta, biće desetine hiljada ubijenih u svakom od četiri grada. Dobro ste me čuli – rekao sam ubijenih. Verujte da ću pritisnuti dugme. Ubijaću tako kako svet još nije video. Posebno u Parizu. Au revoir, mes amis.“*******
Sedamdeset šesto poglavlje
Iste te večeri Marto i ja smo pomislili kako smo naleteli na nešto korisno, pa čak i značajno. Tad smo već svaki trag smatrali za presudan.
Francuska nacionalna policija presrela je nekoliko poruka prenetih telefonom poznatom dileru oružja koji je radio u okolini Marseja. Diler se specijalizovao za oružje Crvene armije, na crnoj berzi koja je operisala po čitavoj Evropi, posebno po Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. U prošlosti je prodavao ispod žita radikalnim islamskim grupama.
Marto i ja smo više puta pročitali prepis telefonskog razgovora dilera i sumnjivog teroriste povezanog s Al Kaidom. Razgovor je bio šifrovan, ali je francuska policija uspela da ga skoro sasvim dešifruje:
Diler: Rođače, kako ti ide posao u poslednje vreme? [Jesi li spreman da odradiš posao?] Hoćemo li se videti uskoro? [Možeš li da putuješ?]
Terorista: Znaš da imam ženu i mnogo dece. S njima je ponekad nezgodno. [Ima veliki tim.]
Diler: Zaboga, već sam ti govorio da povedeš ženu i decu sa sobom. Trebalo bi odmah da dođeš. [Smesta povedi ceo tim.]
Terorista: Mnogo smo umorni. [Posmatraju nas.]
Diler: Svi su umorni, ali uživaćeš ovde. [Bićeš bezbedan.] Garantujem to.
Terorista: Onda dobro. Počeću da pakujem porodicu.
Diler: Spremio sam ti zbirku poštanskih maraka. [Verovatno neko posebno taktičko oružje.]
„Na šta misli kad kaže zbirka maraka?“, upitao sam. „Čini mi se da je to ključna rečenica.“
„Nisu sigurni, Alekse. Veruju da je to oružje. Kakvo – ko bi to znao? Nešto je ozbiljno.“
„Hoće li zaustaviti teroristički tim ili će ga pustiti u Francusku i pratiti ih?“
„Mislim da nameravaju da ih puste u nadi da će ih odvesti do drugih. Onih gore. Sve se odvija vrlo brzo i nekako zbrda-zdola.“
„Izgleda suviše zbrda-zdola“, dodao sam.
„Mi radimo drugačije. Molim te da to poštuješ, da razumeš ako možeš.“
Klimnuo sam glavom. „Etjene, ne verujem da će ovde biti kontakta s nekima odozgo. Vuk tako ne radi. Svaki igrač ima svoju ulogu, ali nema pojma kakav je čitav plan.“
Detektiv me je pogledao u oči. „Preneću to dalje.“
Međutim, sumnjao sam da će to učiniti. Nešto mi je palo na pamet i nimalo mi nije prijalo. Ovde sam sasvim sam, je li tako? Ja sam gadni Amerikanac.
Sedamdeset sedmo poglavlje
Konačno sam se vratio u dva ujutro u Rele. Ustao sam opet u pola sedam. Nema odmora za pravednike a ni za prezrene. Vuk zapravo i nije hteo da se odmaramo. Želeo je da smo napeti, uplašeni i podložni greškama.
Otišao sam peške do Prefekture ophrvan mislima o iščašenom umu koji stoji iza svega ovoga. Zašto je iščašen? Pre nego što je došao u Ameriku i postao moćna sila Crvene mafije, Vuk je navodno bio agent KGB-a.