Besnilo

Čovek se nikad ne pita, mislio je Daniel Leverquin, za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.

Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.

„Uspori me, o Gospode… i nadahni me snagom da urastem u trajne vrednosti života i vinem se prema zvezdama moje uzvišene sudbine!“

Većina potrebnih stvari u životu čoveku dolazi kasno. Najčešće kad se od njih nema naročite koristi. Mudrost, između ostalih. Prava osećanja, ponekad. Istine uvek nekako stižu na vreme da ih čovek snese u grob.

Prevencija će se, međutim, po starom dobrom engleskom običaju preduzeti tek pošto se stvar dogodi.

Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale.

Strah je bolest od koje potiču sve druge. Ravnodušnost, mržnja, zloba. Gramzivost i sujeta. Nepoverljivost i sumnja. Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plaše svačeg. A najviše straha. Da i h n e b u d e strah

Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu“, zapisao je jednom. „Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije. Vrhunac veštačke bio bi – inteligentan virus. Tvorevina koja bi imala formu čoveka, a prirodu virusa, vitalnost virusa i inteligenciju čoveka. Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja, vladala bi prirodom, kojoj oboje sada služe samo kao đubrivo.“

Čak i ako su dobre, promene nisu trajne. Istorija se ne nasleđuje, ona umire sa svakom biološkom generacijom. I sa svakom novom rađa se kao nešto novo, što nikakvih izgleda nema da preživi tvorce. Ono što se nasleđuje, prosečnost je. Kao i u prirodi, ne nadživljavaju najjači. Najjači i najslabiji nestaju. Ostaju oni sa zlatne sredine, oni prosečni. Prosečnost se uvećava; postaje sve prosečnija, jer u prosečnom svetu nestaju najmanje prosečni, a ostaju oni koji su to najviše. Ostaje čovek za jednu sezonu, prosečan otpadak vrste.

Mi samo – besnilo. Oko njega smo se okretali kao oko Sunca. Besnilo je naša osnovna astronomska veličina. Izvor energije koja nas pokreće. Od njega u karantinu sve zavisi. Besnilo je ontološka suština našeg sveta, njegov smisao, čak i njegov cilj. Njemu je sve podređivano. Besnilo je postalo našim Bogom.