Ana Karenjina

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

– Ah, ti si srećan čovek. Imaš sve što voliš. Imaš konje, imaš pse, imaš lov, imaš gazdinstvo.

– Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onome što imam i ne žalim za onim što nemam –

Ali Ljevin je bio zaljubljen, pa mu se činilo da je Kiti savršena u svakom pogledu, da je stvorenje koje je uzdignuto iznad svega zemaljskog, a on tako nizak zemaljski stvor da se nije moglo ni misliti da će ma ko, pa i ona sama, smatrati njega dostojnim nje.

Kad se on osvrte, i ona okrete glavu. Njene sjajne, sive oči, koje su se činile ugasite zbog gustih trepavica, zaustaviše se na njemu ljupko i plašljivo, kao da ga je poznavala, i odmah zatim pređoše na gomilu sveta kao da nekog traže. U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjavao njeno biće da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu čas u osmejku. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali se ova i protiv njene volje sijala u osmejku koji se jedva opažao.

On nije video ništa nemogućno i neskladno u predstavi o tome da smrt, koja postoji za one što ne veruju, za njega ne postoji; i da, pošto on ima punu veru – a meru te punoće sam presuđuje – onda nema ni greha u duši, i već ovde na zemlji uživa potpuno spasenje.

uno je pogodila i izrazila njegovu rđavo izraženu misao. Ljevin se radosno osmehnu: neobičan mu je bio taj prelaz od zamršene, mnogorečive prepirke

Aleksej Kirilovič Vronski.

Kako mu je pre jednog trenutka bila bliska, kako važna za njegov život! I kako mu je sad postala tuđa i daleka

Tek sad razumede da se pitanje ne tiče same nje – s kim će ona biti srećna i koga ona voli – već da ovog trenutka mora uvrediti čoveka koga voli

obasipaju nežnostima. Aleksej Aleksandrovič plače, ljubi joj ruke i govori: kako je sad dobro! I Aleksej Vronski je tu, i on je takođe njen muž. A ona, čudeći se zašto joj se to pre činilo nemogućnim, objašnjava im, smejući se, da je sve mnogo prostije, i da su sad obojica srećni i zadovoljni. Taj san ju je davio kao mora, i ona se budila sa užasom.