Ana Karenjina

– Ah, ti si srećan čovek. Imaš sve što voliš. Imaš konje, imaš pse, imaš lov, imaš gazdinstvo.

– Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onome što imam i ne žalim za onim što nemam –

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

Ali Ljevin je bio zaljubljen, pa mu se činilo da je Kiti savršena u svakom pogledu, da je stvorenje koje je uzdignuto iznad svega zemaljskog, a on tako nizak zemaljski stvor da se nije moglo ni misliti da će ma ko, pa i ona sama, smatrati njega dostojnim nje.

Kad se on osvrte, i ona okrete glavu. Njene sjajne, sive oči, koje su se činile ugasite zbog gustih trepavica, zaustaviše se na njemu ljupko i plašljivo, kao da ga je poznavala, i odmah zatim pređoše na gomilu sveta kao da nekog traže. U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjavao njeno biće da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu čas u osmejku. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali se ova i protiv njene volje sijala u osmejku koji se jedva opažao.

– Čoveku je dat razum da bi se izbavio od onoga što ga uznemiruje – reče na francuskom jeziku dama, očevidno zadovoljna svojom frazom, i grimasirajući jezikom.

Pravo da ti kažem, ja svoju misao i svoj rad veoma cenim; ali, u suštini, razmisli, ceo naš svet je kao mala plesan izrasla na sićušnoj planeti. A mi mislimo da tu može biti nečega velikog – misli, dela! Sve su to peščana zrnca

su ljudi ljudi, svaki je čovek grešan, kao i svi mi: zašto se srditi i svađati?“, mislio je on ulazeći u hotel.

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

Kakvo je zadovoljstvo prepirati se? Nikad oni tamo jedan drugog neće ubediti.

Čak mu je bilo čudno zašto se društvo trudi da govori o nečem što nikome nije potrebno.