Ana Karenjina

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

– Ah, ti si srećan čovek. Imaš sve što voliš. Imaš konje, imaš pse, imaš lov, imaš gazdinstvo.

– Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onome što imam i ne žalim za onim što nemam –

Ali Ljevin je bio zaljubljen, pa mu se činilo da je Kiti savršena u svakom pogledu, da je stvorenje koje je uzdignuto iznad svega zemaljskog, a on tako nizak zemaljski stvor da se nije moglo ni misliti da će ma ko, pa i ona sama, smatrati njega dostojnim nje.

Kad se on osvrte, i ona okrete glavu. Njene sjajne, sive oči, koje su se činile ugasite zbog gustih trepavica, zaustaviše se na njemu ljupko i plašljivo, kao da ga je poznavala, i odmah zatim pređoše na gomilu sveta kao da nekog traže. U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjavao njeno biće da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu čas u osmejku. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali se ova i protiv njene volje sijala u osmejku koji se jedva opažao.

Ljevin se jedva sećao majke. Sećanje na nju bilo je za njega sveto, i, po njegovom shvatanju, njegova buduća žena trebalo je da bude divna i sveti ideal žene kakav mu je bila mati.

Ljubav prema ženi on ne samo da nije mogao zamisliti pre braka već je prvo zamišljao porodicu, a zatim ženu koja će mu dati tu porodicu. Otuda njegovi pojmovi o ženidbi nisu bili ni nalik na pojmove većine njegovih poznanika, za koje je ženidba bila jedan od mnogobrojnih društvenih poslova; za Ljevina je to bio glavni posao u životu, od kojeg je zavisila sva njegova sreća. I sad, eto, trebalo je da se toga odrekne!

Kabinet polako obasja svetlost od sveće koju uneše. Iziđoše na vidik poznati predmeti: jelenski rogovi, police s knjigama, ogledalo, peć s ventilatorom koji je odavno trebalo popraviti, očev divan, veliki sto i na njemu otvorena knjiga, razbijena pepeljara, sveska i na listovima njegov rukopis. Kad sve to vide, za trenutak posumnja da li će moći udesiti novi život o kojem je na putu maštao. Svi tragovi njegovog dotadašnjeg života kao da ga obuhvatiše i kao da su mu govorili: „Ne, ti nećeš otići od nas, i nećeš postati drukčiji, nego ćeš biti onakav kakav si i bio: sumnjalo, večito nezadovoljan sobom; uzalud ćeš pokušavati da se popraviš, padaćeš; i večito ćeš očekivati sreću koja ti se ne dâ i koje nema za tebe.“

Prvo toga dana odluči da se više neće nadati sreći kakvu je trebalo da mu da ženidba, i zato neće zanemarivati sadašnjost.

Hteo je samo da postane bolji nego što je bio.

o njegovom članku. To je budalaština, laganje, obmanjivanje samoga sebe. Šta bi mogao pisati o pravičnosti čovek koji sam za nju ne zna?