Maratonci trče počasni krug

Град моје младости остао је негде у даљини. Он данас за мене постоји само у сећању; избрисан је из стварног света и до њега не води ниједан обичан пут; до моје куће у Масариковој улици долазим само сећањем на људе које сам волео и којих одавно нема.

Не знам, али, јебеш ти живот кад сам себе почнеш да преповијаш и дојиш, кад сам себе водиш у шетњу, кад сам себе успављујеш и будиш, кад сам себе волиш, кад сам себе упишеш у школу и сам себи идеш на родитељске… Мало сам ја срања направио колико је ово друштво заслужило.

У животу сам урадио више него што сам очекивао и мање него што сам могао.

СТАНИСЛАВ: Видиш ти, ко би рекао: овако ђубре, а добар човек!

АКСЕНТИЈЕ: Јесте… До које никако нисам долазио на ред од оца и деде. Један устане, други легне. А ја сам, као последњи слепац, стајао са стране, са спуштеним панталонама. Зато се у нашој кући не зна ко је коме отац, а ко коме син. Можда је мени Мирко деда? Не би ме чудило да јесте, само да је способан.

Земље се виде и упознају само кад се пропешаче

Као дошљак у великом граду, који је плашио људе из провинције причама о пороцима опасним по живот, с познавањем само неколико чувених зграда, једне тврђаве и Зоолошког врта, нисам имао избора; морао сам да „успем“ да бих преживео.

Писац је мртав или није писац.

Кад човек има Вољу да се спасе, све је могуће!

Пиће, као и политика, чини немогуће. Од људи прави животиње, али никад од животиња људе… Кафане, кафане