Cveće za Aldžernona

Rekla je; Ti, moraš. Da-ih?sve!izmešaš: Pokazala? mi“ je kako, da ih! iz!mešam i sada!ja umem. da (mešam svakojake? znake interpunkcije – kad, pišem! Ima“ mnogo, pravila; da se nauči? ali. ih ja sve pamtim:

Ja sam reko ništa ne brini ja ću uvek voleti stare drugare čak i kad umem da čitam i pišem.

Koliko je čudno da ljudi iskrenih osećanja i osećajnosti, koji ne bi iskorišćavali čoveka rođenog bez ruku, nogu ili očiju – da takvi ljudi bez imalo oklevanja zlostavljaju čoveka rođenog sa niskom inteligencijom.

previše često potraga za znanjem poništava potragu za ljubavlju.

inteligencija i obrazovanje koji nisu ublaženi ljudskom toplinom ne vrede baš ništa.“

setiti da oči dvaput otkazuju poslušnost i da to čine iz dva razloga: jednom, kad iz svetlosti ulazimo u mrak, a drugi put, kad iz mraka izlazimo na svetlost.

Ja sam kao životinja koja više ne može da se vrati u svoj udobni, bezbedni kavez.

Ljudi ne vole kad im se pokaže da ne zadiru u dubinu problema – ne znaju šta postoji ispod talasića na površini.

Ja sam kao čovek koji je čitav život proveo u polusnu, pokušavajući da otkrije kakav je bio pre nego što se probudio

Smestio sam Aldžernonovo telo u metalnu kutijicu i poneo ga kući sa sobom. Nisam hteo da ga ubacim u spaljivač. To je glupo i sentimentalno, ali sam ga sinoć ipak sahranio u dvorištu. Plakao sam dok sam stavljao struk poljskog cveća na grob.