Neosetljiva priča

— Да ли имаш пријатеље?
— Имам познанике, попут сваке обичне особе.
— Да, али пријатељ, то је више од познаника..
— Не баш. Не верујем у то да је неко способан да у потпуности упозна и прихвати другу особу, посебно ако се обоје већ претварају.
— Зашто бисмо се претварали са пријатељима?
— Зато што је такво време, нико и ништа није како изгледа на први поглед, а на други поглед схватиш да је требало да се зауставиш на првом.

Она је права слагалица, не могу одмах да видим целу слику, морам постепено да је откривам, и сваки нови делић који би ми поклонила, морао бих да најпре пажљиво проучим, посебну пажњу обратим на ивице, да бих знао како да га уклопим са већ познатим деловима.

Бојим се да сама одем у непознато, у велики свет. Шта ако ме прогута?

— Шта ако те не прогута? Шта ако ти поједе сву ту тугу коју носиш у себи?

Зар то није део уклапања, имати поред себе неког, да би цео свет могао да види да умеш да се повежеш, да си нормалан, само јер си са неким, обично самоћа вришти да нешто озбиљно не ваља са тобом?

Гледао сам својим очима колико је лако, у време технологије, комуницирати, а заправо се држати по страни. На колико само начина можеш откуцати, снимити, измислити, лажирати, рецимо ,,волим те'', а да то никад не кажеш, не помислиш, нити осетиш.

Ја заправо верујем, мада из принципа то нећу признати њој, да има и оних другачијих, угрожених врста, али и даље сасвим виталних, добрих, наивних душа, које се још увек држе уверења, да негде тамо постоји неко ко ће одговорити на њихову искреност, бити им сличан, разумети их, пружити им прилику да пусте сву ту љубав коју носе у себи на слободу. Постоје ти чудни људи који верују у доброту, у срећу, у сродне душе, који од некуд црпе та снажна осећања, и који не желе да се уклопе по сваку цену. Баксуз, какав почињем да верујем да јесам, наишао сам баш на такву девојку. Сав мој вишегодишњи труд прети да се сасвим распадне пред мојим очима, пред њом. Морам да је поближе проучим, да тестирам њен утицај на мене. Да се потрудим да је не повредим. С друге стране, шта је најгоре што може да ми се деси, да почнем да осећам нешто? Тешко. Јако тешко.

Гледао сам својим очима колико је лако, у време технологије, комуницирати, а заправо се држати по страни. На колико само начина можеш откуцати, снимити, измислити, лажирати, рецимо ,,волим те'', а да то никад не кажеш, не помислиш, нити осетиш. Толико је лако у овом граду, бити лажно прави човек, показати се у најбољем могућем светлу пред другима, а опет скривати душу у потпуном мраку. Било је исувише једноставно, држати се на одстојању, а опет свима деловати сасвим нормално, зашто би се ико потрудио да завири испод тог површног слоја, којим се сви данас обмотавају.

— Да ли имаш пријатеље?

— Имам познанике, попут сваке обичне особе.

— Да, али пријатељ, то је више од познаника..

— Не баш. Не верујем у то да је неко способан да у потпуности упозна и прихвати другу особу, посебно ако се обоје већ претварају.

— Зашто бисмо се претварали са пријатељима?

— Зато што је такво време, нико и ништа није како изгледа на први поглед, а на други поглед схватиш да је требало да се зауставиш на првом.

Преживљавам некако, тренутно, али се не буним. Тренутака среће има сасвим довољно, сналазим се. Само сам мало ни ту ни тамо, растопљен у времену и простору, са комадићима моје личности разбацаним унаоколо. Не могу рећи да је све лоше, само ни да је овај живот нешто претерано узбудљива ствар.

— А сваки пут, кад сам помислила да си ми сличан...

— Заправо сам само мимикрирао твоју личност.