Deseti decembar

Bilo im je žao, govorili su svojim telima, vraćali su se jedno drugom, i to osećanje, to osećanje da se nekome vraćaš i da si ponovo prihvaćen, osećanje nečije ljubavi prema tebi, ljubavi koja se neprestano uvećava da bi mogla da primi kakvu god novu grešku da učiniš, to je bila najdublja, najnežnija stvar koju je ikada…

Svaka reč, svaka promena poze nagoveštavala je isto: poznavali smo se oduvek, bili smo srodne duše, sreli smo se i voleli u bezbroj prethodnih života, i srešćemo se i voleti u bezbroj sledećih života, uvek sa istim transcendentno zadivljujućim ishodom.

Možda oni uopšte i nemaju zamišljene sličice u svojim glavama. Ili su možda zamišljene sličice koje imaju u svojim glavama potpuno drugačije od sličica koje ona ima u glavi. Lepota je baš u tome, jer, naposletku, oni su pravi mali ljudi! Ti samo brineš o njima. Ne moraju da osećaju isto što ti osećaš; samo treba da ih podržiš da osete ono što oni sami osećaju.

ako je dete previše osetljivo, dete ode u svet, svet mu raspori utrobu, tj. malo čvrstine je poželjno?

graničenja su tako poražavajuća.

Eto. To je bilo ono što si umeo da radiš. Da li se dečak možda osećao bolje sada? Da li mu je pružio utehu? To je bio razlog. Da ostane. Zar ne? Možeš li ikoga utešiti ako nisi tu? Možeš li išta učiniti ako te nema?

Jer, okej, stvar je u tome – shvatio je to sada, počeo je da shvata – ako neko, na kraju, odlepi, i kaže ili učini nešto loše, ili neko mora da mu pomaže, da mu pomaže u znatnoj meri? Pa šta? Šta s tim? Zašto ne bi uradio ili izgovorio uvrnute stvari ili izgledao čudno ili odvratno? Zašto mu govna ne bi curila niz noge? Zašto ga oni koje voli ne bi podizali i vodili i hranili i brisali, kada bi on rado učinio isto to za njih? Plašio se da će se smanjiti u njihovim očima zbog podizanja i vođenja i hranjenja i brisanja, i još uvek se plaši toga, pa ipak, istovremeno, sada vidi da bi tu još moglo biti mnogo – mnogo kapljica dobrote, tako mu je to sinulo – mnogo kapljica sreće – bliskosti – pred njim, a te kapljice bliskosti nisu – niti su ikada bile – njegove, da bi mogao da ih održi.

Blaženo osećanje me je preplavilo kada sam utonula u san na dnu pukotine u ledu. Bez straha, bez nelagode, samo neka neodređena tuga na pomisao o svemu što je ostalo nezavršeno. Zar je to smrt?, pomislila sam. Obično ništa

Nije se dobro snalazio sa tugom

U ljudskoj prirodi je da se fokusira na ono što je negativno