Crni Titan

Još nekoliko puta je otišao i vratio se, od keja do spoljnih granica bazena. A onda se odvažio. Izašao je. Životinja je uzela ono što su joj ukrali – ceo život u slobodi.

Životinje pate. Toliko im je teško da žele da umru. I zbog čega sve to? Da bi se deca zabavljala tri sata tokom dana kada roditelji ne znaju šta da rade sa njima?

Da su sve životinje počele da ubijaju, ujedaju, otkidaju meso, svaki put kada se nađu u dodiru s ljudima, možda bi ih ljudi zauvek ostavili na miru. Možda bi ih vratili u more.

Misli se da samo ljudi mogu biti toliko očajni da izvrše samoubistvo? Stvarno?! Kitovi se takođe predaju očaju i umru. Širom otvorenih usta bace se na betonske zidove svog zatvora. Napune stomak peskom. Preskoče preko parapeta. Prestanu da dišu i umru. To je jedini način da pobegnu iz pakla koji ste vi smislili za njih.

Očajničke urlike majke kojoj su oteli mladunče već sam čuo. Bilo je to davno.

Ali koja ste vrsta živih bića vi što ste u stanju da provodite vreme posmatrajući životinje skrhane bolom?

Odneli su je daleko od majke, u drugi sumorni zatvor u kom će, kao Oskuro, provesti život sama, užasno sama, i majmunisati se pred ljudima koji će sevati blicevima i ispuštati bezočne uzvike. Ti ljudi nisu svesni da to što pokazuju svojoj deci nije ništa drugo do nepomućena patnja.

Nisu oni prijatelji. Nema on prijatelje. On je sam na svetu.

Nikada on neće biti prijatelj ni sa kim od nas, mada je nekada davno mogao biti. Zašto? Zato što odavno zna ko smo mi i koliko možemo da ga povredimo. Bol koji možemo da mu nanesemo nema granica.