Trn u grudima. Tom I

Postoji legenda o ptici koja peva samo jednom u svom životu, umilnije od svakog drugog stvora pod kapom nebeskom. Od trenutka kad napusti gnezdo, ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. A onda, pevajući među njegovim okrutnim granama, nabada se na najduži, najoštriji trn. I dok umire, uzdiže se iznad sopstvenog samrtnog grča da natpeva ševu i slavuja. Cena jedne takve uzvišene pesme jeste njen život. Ali čitav svet zastane da sluša, a Bog se na nebu osmehuje. Jer ono najlepše može se kupiti samo po cenu velikog bola… ili bar tako legenda veli.

I postepeno se uspomena na njega pomalo zamutila, kako to već biva sa uspomenama, čak i onim za koje je vezana ogromna ljubav; kao da postoji neki nesvesni proces lečenja iznutra, pa duh sam sebe isceljuje uprkos našoj očajničkoj rešenosti da nikad ne zaboravimo.

Postoji legenda o ptici koja peva samo jednom u svom životu, umilnije od svakog drugog stvora pod kapom nebeskom. Od trenutka kad napusti gnezdo, ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. A onda, pevajući među njegovim okrutnim granama, nabada se na najduži, najoštriji trn. I dok umire, uzdiže se iznad sopstvenog samrtnog grča da natpeva ševu i slavuja. Cena jedne takve uzvišene pesme jeste njen život. Ali čitav svet zastane da sluša, a Bog se na nebu osmehuje. Jer ono najlepše može se kupiti samo po cenu velikog bola… ili bar tako legenda veli.

Jer ono najlepše može se kupiti samo po cenu velikog bola… ili bar tako legenda veli.

Iz tela kao da su joj nestale sve kosti, postalo je tečna, topla rastopljena tama; jedna njegova ruka bila je stegnuta oko njenog struka, druga je počivala preko njenih leđa, sa šakom na njenoj glavi, u njenoj kosi, i privlačio joj je lice k sebi kao da se boji da će već sledećeg časa otići od njega, pre nego što stigne da pojmi i svrsta to neverovatno prikazanje po imenu Megi.

Samo Bog odlučuje kad će neko umreti, sem u slučaju da čovek, po slobodnoj volji koju mu je On dao, sam sebi oduzme život.

U ovom glupom telu još sam mlada – još osećam, još želim, još sanjam, još ludujem, i besnim na ono što me sputava, kao što je moje telo. Starost je najgora osveta kojom nas kažnjava naš osvetoljubivi Bog. Zašto nam starošću ne ubije i duh?“

„Sad znaš. Znaš li kako nastaju deca, Megi?“

„O, da“, važno uzvrati ona, radosna što makar nešto zna. „Stvore se u nama, oče.“

„A od čega se stvore?“

„Od toga što ih poželimo.“

„Ko ti je to rekao?“

„Niko. Sama sam dokučila“, kaza ona.

Najviše što je mogla bilo je da dobro vodi računa da mu ni nagoveštajem nikad ne otkrije kakvom su se neposlušnom stazom otisnule njene misli.

Ništa čoveku nije dato a da nema neku manu“,