Bečki roman

Ne istrčavati, ne ugrožavati prećutni zakon opstanka legla, jer u suprotnom sledi kazna – izolovanost od grupe, stigmatizacija, i preuzimanje tereta žrtvenog jarca. A baš to se dogodilo Pavlu. Izazvao je iritaciju grupe nesposobnošću da sačuva fasadu, najvažniji uslov socijalizacije pojedinca.

kasnije? Da li dolazi? Ili je to samo iluzija? Jer i ta pamet nije pamet, već uteha oblikovana kompromisima i porazima, minulim radom iskustva.

On ga je doveo u taj grad, u tu zemlju, odredio mu putanju. Stvorio mu povlašćenost svojim vezama. Učinio ga privilegovanim strancem. A to je najgora uloga koja se u Austriji može zamisliti za nekoga ko dolazi iz slovenskog miljea.

Presuđeno mu je pre sudske presude. Osudila ga je nema većina koja se hrani tračem i lažima, i tako se brani od drugog i drugačijeg. Za njih će i u slučaju oslobađajuće presude Pavle Marić zauvek ostati „onaj lekar“.

bolnice priča o mladom lekaru, strancu, koji je medikamentima za smirenje trovao kolege u zatvorskoj bolnici u Hiršendorfu.

Međutim, krijući prirodu tog emotivnog odnosa, doveo je sebe u nepovoljnu situaciju, a Jozefu omogućio ulogu žrtve, koju će on savršeno odigrati.

I od puste želje da je to samo ružan san čeka da grozota prođe, da se čudo dogodi, da se konačno probudi i nastavi po starom, uhodanim stazama izbegavanja odgovornosti. Ali buđenja nema bez suočavanja.

Zašto pamet dolazi kasnije? Da li dolazi? Ili je to samo iluzija? Jer i ta pamet nije pamet, već uteha oblikovana kompromisima i porazima, minulim radom iskustva.

Andrej je određivao šta je u životu važno, još kao studenta vodio ga je po skupovima, prijemima, usađivao mu opasnu zabludu da su poznanstva uslov svake uspešne karijere.

U početku svake veze mrtve straže dremaju. Nalazi se ono što se želi, mnogo toga se po sebi podrazumeva. A onda malena grudva pokrene lavinu.