bookmate game
Knjige
Stefan Janjić

Ništa se nije desilo

  • vnikolic2773je citiralaпре 8 месеци
    Кажипрстом десне руке опипавам непрочитане делове књиге и плаши ме тај бесконачни слап, делује ми да бих се могао угушити у сопственом незнању.
  • vnikolic2773je citiralaпре 20 сати
    „Богами, ја и у молитви кажем: опрости ми, Боже, за све што сагреших речју, мишљу и делом. Не знам, нисам паметна, али мени се ђаво чешће врзма по мислима него по речима и делима.”
  • vnikolic2773je citiralaпрошлог месеца
    На дан дедине сахране падала је киша. „Видиш”, каже бака, а ја јој већ знам крај реченице: „И небо плаче.” Подиже руку к небу, па је потом спушта к сандуку: „А он... Боже Господе, као да спава.”
    И још: „Тачно је предосетио.”
    Додајмо: „Није се много патио.”
    И на крају: „Казаљке су стале тачно кад је он умро. Стале, ево, у десетидесет, не помакла се, у десетидесет су стале.”
  • b4024998121je citiraoпре 7 месеци
    Олакшање наилази тек са снегом, подвлачим, јер снег слави једноличност, једноличност као једнакост, једнакост као срећу.
  • b4024998121je citiraoпре 7 месеци
    Бака је склона меланхоличним сећањима о прошлости, у којој смо, осим свиња, крава и кокошака, имали два коња, четири козе, дванаест оваца, магарца, неколико мачака, голубарник, морке и зечеве; никада све те животиње у исто време, али увек у истој реченици – оној којом бака доказује себи и другима да је прошлост била далеко богатија и лепша.
  • b4024998121je citiraoпре 7 месеци
    Бранка куца у дрво да отера урок. Други људи то чине само у разговору, али моја Бранчи проширује делокруг сујеверја, јер је њој довољна и помисао, сама помисао, да би се уплашила зле среће. Бакине ритуале мораш извући из земље у којој су никли, па им се загледати у сплетено корење, уколико желиш да их разумеш.
  • b4024998121je citiraoпре 7 месеци
    Деда је говорио: ако на уму имаш поштене људе, довољно је једном обрнути кључ, а ако закључаваш због лопова – ни два пута нису ти довољна.
  • b4024998121je citiraoпре 7 месеци
    У градском аутобусу је топлије, па ми се не устаје и не излази напоље. Обрадујем се кад год подигнем поглед, провирим кроз прозор и схватим да ме чека још барем неколико улица вожње кроз Београд. Руке држим у џеповима јакне, а торбу сам омеђио стопалима, па ми се само зенице мичу. Прија ми тај статични положај, јер нико од мене не тражи да се померам и нико од мене не очекује да размишљам. А ипак се крећем. То је највећа благодет путовања: померати се, а бити лењ, напредовати, а бити туп. Тај мир, оснажен јакном–пећином, квари ми само галопирајућа мисао о крају путовања: врата ће се отворити кад дођемо до станице и ја ћу морати да препешачим неколико стотина метара дуг замрзнути бетон пре но што седнем у други аутобус.
  • b4024998121je citiraoпре 7 месеци
    Постајем свестан звука фрижидера, а затим и – нешто слабије – звука часовника. То је непогрешив знак савеза с тишином.
  • b4024998121je citiraoпре 7 месеци
    Понекад се осећам толико глупо да желим да заплачем, као да се сузама може спрати осећање безнађа у глупости.
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)