Jerusalim

zaslužio je tu privlačnu reputaciju. Dok je savetovao jednog od svojih sinova pričajući mu kako je napravio carstvo, rekao mu je: „Sve što imam postigao sam pridobijanjem ljudi. Nikome nisam zlo činio jer smrt nikoga ne štedi. Vodi računa o svojim odnosima s ljudima.“ Saladin nije izgledao očaravajuće niti je bio tašt. Kada mu je jedan dvoranin, projahavši kroz baru u Jerusalimu, isprskao svilenu odoru, Saladin je jednostavno prasnuo u smeh. Nikada nije zaboravio da sudbina koji mu je donela toliki uspeh lako može da se preokrene. Iako je njegov uspon obeležen krvlju, Saladin nije voleo nasilje, i savetovao je sina Zahira, svog miljenika: „Upozoravam te da ne prolivaš krv, da se ne prepuštaš tome i ne navikavaš na to, zato što krv nikada ne spava.“

Jedan od najplodnijih graditelja Jerusalima, Moazam je obnovio zidine, podigao sedam ogromnih kula i pretvorio krstaške građevine na Brdu hrama u muslimanska svetilišta.
171
Godine 1209. naselio je u Jerusalim trista jevrejskih porodica iz Francuske i Engleske. Kad je jevrejski pesnik iz Španije Juda el Harizi došao na hodočašće, uzdizao je Moazamovu i Saladinovu dinastiju, iako je žalio za Hramom: „Svakoga dana smo izlazili da plačemo za Sionom, žalili smo zbog njegovih razorenih palata, peli smo se na Maslinovu goru da se poklonimo pred Večnim. Kakva je muka videti naše svete građevine pretvorene u tuđinski hram.“

Četrnaestog maja 1948. u 4.00, nadomak samog Jerusalima, Rabin i njegovi vojnici Palmaha, iscrpljeni borbama za put, slušali su na radiju objavu Davida ben Guriona, predsedavajućeg Jevrejske agencije. Stojeći ispod Herclovog portreta, pred 250 zvanica okupljenih u Muzeju Tel Aviva, Ben Gurion je objavio: „Pročitaću sa svitka Deklaraciju o osnivanju države…“ On i njegovi pomoćnici raspravljali su o imenu države. Neko je predložio da se nazove Judeja ili Sion – ali ta imena su bila povezana s Jerusalimom, a cionisti su se još uvek borili da zadrže makar i deo grada. Drugi su predložili ime Ivrija ili Herclija, ali Ben Gurion se zalagao za ime Izrael, i to je i prihvaćeno: „Izrael je“, pročitao je, „rodno mesto jevrejskog naroda.“ Otpevali su nacionalnu himnu „Hatikva“ („Nada“):

Naša nada nije izgubljena

nada dve hiljade godina stara;

da budemo slobodan narod u zemlji svojoj,

zemlji Siona i Jerusalima!

Vajcman je Jerusalim nazivao „modernim Vavilonom“, ali svi ti različiti svetovi i dalje su se mešali, uprkos naletima nasilja i oblacima zlih slutnji. Taj kosmopolitski Jerusalim, napisao je Hazem Nusejba, bio je „jedan od najuzbudljivijih gradova za život“. Kafei su stalno bili otvoreni, u njima su uživali intelektualci, imućni pripadnici visokog društva i dokoličari koji su živeli od porodičnih plantaža pomorandži, novinskih članaka i plata u javnom sektoru.

Upravo je bio kupio Suecki kanal, pozajmivši četiri miliona funti od Lajonela de Rotšilda. „Ko vam je garant?“, upitao je Rotšild.

„Britanska vlada“, odgovorio je Dizraelijev sekretar.

„Dobićete ih.“ Godine 1878. na Berlinskom kongresu, Dizraeli je predvodio evropske vlade kako bi obuzdao Rusiju i sproveo dogovor na osnovu kojeg je Britanija mogla da okupira Kipar. Njegov nastup je oduševio nemačkog kancelara princa Bizmarka, koji je, pokazujući na Dizraelija, primetio: „Stari Jevrejin – on je pravi čovek“. Osmanlije su morale da se odreknu velikog dela evropskih hrišćanskih teritorija i bili su primorani da potvrde prava Jevreja i ostalih manjina. Godine 1882, Britanci su preuzeli kontrolu nad Egiptom, koji je formalno ostao pod vlašću albanske dinastije.

Po predanju, upravo u to vreme, godine 1141, Juda Halevi, španski pesnik, filozof i lekar, stigao je iz Španije. U svojim ljubavnim i religijskim pesmama, žudeo je za „Sionom savršenim u lepoti“, dok je patio zbog „Edomove [islamske] i Išmaelove [hrišćanske] pobune u Svetom gradu“. Jevreji u progonstvu bili su „golubica u čudnoj zemlji“. Celog svog života, Halevi, koji je poeziju pisao na hebrejskom ali je govorio arapski, verovao je da će se Jevreji vratiti Sionu:

O, grade sveta, najčednije lepote,

s dalekog zapada te motrim i čeznem za tobom.

O! Da su mi orlova krila, doleteo bih tebi

I suzama bih svojim navlažio zemlju tvoju.

U Palestini, Jerusalim je sam odolevao pod patrijarhom Sofronijem, grčkim učenim čovekom koji je napisao pohvalu gradu: „Sione, blistavi Sione vasione.“

„Oduzmite ono što je izmišljeno i ništa neće ostati.“

, upravo tu je Biblija počela da se uobličava. Dok su mladi Jerusalimci kao što je Danilo, odgajani na dvorovima, postali Vavilonci, Judejci su stvorili nove zakone kako bi naglasili da su oni i dalje drugačiji i posebni: poštovali su šabat, obrezivali decu, pridržavali se posta, davali deci jevrejska imena, jer je pad Jerusalima pokazao da se to dogodilo zato što nisu poštovali božje zakone. Daleko od Jude, Judejci su postali Jevreji.

Kazazi su petsto godina mujezini u Al Aksi