Naslednica vatre

Ključ je u tome da se ne prepusti strahu – od straha se zaglupi. Od straha se gine.

Dovoljna je jedna moja pomisao i tvoj grad će izgoreti.“
„Od kamena je“, odbrusila je Mev.
Selena se nasmešila. „Tvoj narod nije.“

Ona je naslednica pepela i vatre i neće se klanjati nikome.

„Dovoljna je jedna moja pomisao i tvoj grad će izgoreti.“
„Od kamena je“, odbrusila je Mev.
Selena se nasmešila. „Tvoj narod nije.“

Vatra je razlog zašto joj je bio zabranjen pristup u orintsku biblioteku kada joj je bilo osam godina, nakon što je slučajno spalila čitavu policu drevnih rukopisa pošto ju je razdražio majstor učenjak jer joj je držao bukvicu zbog njenog ponašanja. Bilo je prelepo i grozno olakšanje kada se jednoga dana, ne tako mnogo meseci nakon toga, probudila i otkrila da magije više nema. Da ona može da drži knjigu – da drži ono što najviše voli – i da se ne brine da će je spaliti ako se uznemiri, umori ili uzbudi.

„Da li tvoj ljubavnik zna šta si?“ Bilo je to hladno pitanje.

Digla je glavu, ne mareći za to kako je on saznao. „On zna sve.“ To nije bilo u potpunosti istinito.

Oči su mu zatreperile – ali nije mogla da oceni od kakvog osećanja. „Neću da te opet ujedam“, rekao je, a ona se zapitala šta li je to okusio u njenoj krvi.

Zarežala je, ali taj zvuk je bio prigušen. Više nema očnjake. „Pa makar to bio jedini način da promenim obličje?“

On je pošao uzbrdo – ka grebenu. „Ne ujedaju se žene drugih muškaraca.“

Ona je pre čula nego osetila kako nešto umire u njenom glasu kada mu je odgovorila: „Nismo – zajedno. Više nismo. Pustila sam ga pre nego što sam došla ovde.“

„Ljudi koje voliš samo su oružje koje će biti iskorišćeno protiv tebe.“

Zašto bi ona marila da li on zna ili ne zna za to? Stisla je pesnicu u krilu tako da su joj zglavci prebledeli. Kad god pogleda taj prsten, kad god ga protrlja, primeti kako sija, to u njoj proburazi rupu.

Trebalo bi da skine tu prokletinju. Ali znala je da neće, makar samo zato što prsten u njoj stalno budi patnju, za koju duboko oseća da je zaslužuje. „Zato što je bezbednije ako je on zgađen mnome koliko ti.“

U kapetanovim očima videlo se dovoljno patnje da Edion shvati kako je on voli. Da shvati i da oseti ujed ljubomore, makar samo stoga što je kapetan poznaje toliko dobro. „Ne znam“, priznao je Kejol. Da mu on nije neprijatelj, Edion bi poštovao tog čoveka zbog žrtve koju je podneo. Ali Elin mora da se vrati. Vratiće se.

„Recimo samo da su strah i nužda zadivljujuće duboko ukorenjeni nagoni preživljavanja.“