Pisma Mileni

pa ipak mnogo toga propuštam, dakako, možda i sve propuštam.

ani jediné slovo které by nebylo velmi dobře uváženo

ona je poput mora

Nemam nameru da pred Vama raspredam tu dugu priču sa njenim istinskim šumama i pojedinostima kojih se i dalje plašim kao dete, samo što nemam sposobnost deteta da zaboravi.

Danas, međutim, nije stiglo Vaše pismo. I još nisam rekao ono što sam zapravo na kraju hteo da kažem. Uskoro. Rado, rado bih sutra čuo vesti od Vas, Vaše poslednje reči pre nego što su se vrata zalupila – zalupljena vrata su uvek strašna

Sada ću reći još nešto glupo o istoj temi, to jest, glupo je što ću reći nešto što smatram da treba da kažem, ne obazirući se na to što će to biti na moju štetu.

Malo sam zalutao, ali ne smeta jer ste me Vi možda pratili i sada smo oboje zalutali

nesiguran po sebi, nesiguran među ljudim

iz onoga što ste pisali govorila je ljubav i možda samo ljubav, ali ipak ljubav bez razumevanja

Kad bih bio toliko mnogo i neprekidno zabrinut kao što sam pisao, ne bih izdržao u ležaljci, uprkos svim preprekama, i već bih sutradan stajao u vašoj sobi. Jedini dokaz iskrenosti, sve ostalo su priče, uključujući i ovo.