Pisma Mileni

Vi ste ovde, baš kao i ja, i još prisutniji; gde sam ja, tu ste i Vi, i još prisutniji.

Čovek bi trebalo da obujmi Vaše lice rukama, Milena, i da Vas netremice gleda u oči kako biste u njegovim očima prepoznali sebe i više ne biste bili u stanju čak ni da pomislite ono što ste tamo napisali.

ja sam upravo tog ponedeljka ozbiljno posumnjao da gubim razum (što nije bilo daleko od istine).

Ili je svet toliko sićušan ili smo mi takvi džinovi, u svakom slučaju u potpunosti ga ispunjavamo. Na koga bih bio ljubomoran?

pa ipak mnogo toga propuštam, dakako, možda i sve propuštam.

ani jediné slovo které by nebylo velmi dobře uváženo

ona je poput mora

Nemam nameru da pred Vama raspredam tu dugu priču sa njenim istinskim šumama i pojedinostima kojih se i dalje plašim kao dete, samo što nemam sposobnost deteta da zaboravi.

Danas, međutim, nije stiglo Vaše pismo. I još nisam rekao ono što sam zapravo na kraju hteo da kažem. Uskoro. Rado, rado bih sutra čuo vesti od Vas, Vaše poslednje reči pre nego što su se vrata zalupila – zalupljena vrata su uvek strašna

Sada ću reći još nešto glupo o istoj temi, to jest, glupo je što ću reći nešto što smatram da treba da kažem, ne obazirući se na to što će to biti na moju štetu.