Krv na snegu

Obično izbegavam da razmišljam, u toj oblasti ne vidim mogućnost napredovanja kroz praksu, a iskustvo mi govori da razmišljanje retko vodi nečem dobrom.

Neke žene ne znaju šta je dobro za njih, već samo prosipaju svoju ljubav ne tražeći ništa zauzvrat. Štaviše, čini se da im ta neuzvraćena ljubav dodatno raspiruje strast.

„Vidi, ja sam ti čovek koji je odabrao da živi od toga što ubija druge. Dosta sam fleksibilan kad su u pitanju tuđi postupci i ono što ih pokreće.“

I tada se rasplamsa nada, bolna, dosadna nada koja te nagriza i koja se ne može prenebregnuti. Nada u mogućnost da prevariš smrt, nada da postoji neki stražnji prolaz za koji dosad nisi znao. Nada da postoji smisao. Nekakva priča.

Šta nas nagoni na uvid da ćemo umreti? Šta je to što se desi onog dana kad spoznamo da posredi nije mogućnost, već prokleta činjenica, da će nam se život okončati? Sigurno je to za svakog različito, ali za mene je bilo to što sam video oca kako umire.

Dakle, kad rezimiramo, to ovako izgleda: ne znam da vozim sporo, mek sam kao maslac, prelako se zaljubljujem, gubim glavu kad se razbesnim i ne ide mi matiš. Ponešto sam još i pročitao, ali ne dovoljno toga, i ništa korisno. A pišem sporije nego što rastu stalaktiti.

Naime tebi, bedni mali napaljeni pauče, sat otkucava, i moraš znati kada je vreme za posete. Tačnije, kada ono ističe. I da pobegneš što dalje odatle, po kiši ili snegu, s dva metka u boku ili ne, samo da pobegneš onoj jedinoj koja te može spasti.

Tako sam ja to posmatrao. Radi šta moraš, ali ne prilazi previše.

Neke žene ne znaju šta je dobro za njih, već samo prosipaju svoju ljubav ne tražeći ništa zauzvrat.

Ne mislim, doduše, da mu je bilo lakše zato što je čuo da nije ništa lično. Kada bi mene ubili, voleo bih da to bude ličnije.

Pretnja je bila jedva čujna. U stvari, da je bila jedva čujna, ne bih je ukapirao – naime, operisan sam od sluha za prizvuke i podtekste u tuđim rečima. Stoga možemo pretpostaviti da je pretnja bila sasvim očigledna.