Priče u prošlom vremenu

Gradovi gotovo da liče na ljude. Oni nastavljaju da postoje i bez vas. Samo se znatno sporije menjaju.

„Onaj ko prodaje sebe nema pravo da poklanja.”

Ko god mi je rekao ono o draži starosti, verujem mu. Ali ne želim je. Ne želim da je istražujem. Želim moćne talase. Čak ni sada nisam iskren. Želim pop, blesak, zanos. Starost je tužna. Ja želim beskonačni zanos.

Kada upoznate grad, on postaje vaš prijatelj, nikad vam ne protivureči, skoro da je u skladu s vama

Gradovi su iskreni. Njih ne zanima tvoje godište, a ni to da li ti je otac umro. Njihovi su udarci uvek oni ispod pojasa. Ne zbog toga što ne mogu da te odalame po licu. Naprosto su po prirodi podmukli.

Ja za grad nisam postojao. Jednostavno je počeo da bude moj. Vrlo je važno da prisvajate gradove u paketu s celokupnim njihovim šarmom. U suprotnom vam predstoji mučna bitka, iz koje ćete teško izaći kao pobednici.

Tada sam shvatio da ovo što se ovde zbiva nije u redu. Želim reći da nije ispravno, nije dobro; ako imam uopšte predstavu šta je to dobro

I mislim o tom danu koji mi je bio poklonjen. Da li je to dan kada sam se rodio? Ili je možda neki drugi, kog se ne sećam.

mogu sad da gledam ni Felinijeve filmove „Rim” i „Sladak život”.

Dostavila im je poslednji duševni orgazam, tako savijenim i stisnutim.