Pravi se mrtav

Bila bi greška da gleda pravo u nju dok govori. Zna da njene reči ne mogu da utiču na njega; ali lice i telo mogu.

Ti-Si, zar ne vidiš da sam se promenio? Ja sam nov čovek.“

„Govno ne menja miris. Samo se raspadne.“

Lora je samo umorno klimala glavom, a njihove reči su se mrsile u besmisleni talas zvuka.

ponekad ovaj nasumični svet ipak ima neki obrazac, obrazac nalik dominama. Srušimo jednu pločicu i, ne znajući, pokrećemo reakciju koja ruši nebrojene druge. Da li je ova konkretna lančana reakcija konačno stigla do poslednje pločice i stala?

Nije da on više samo žudi za njom; on čezne za njom, da je grli, da je teši, i da, da divljački, strastveno vodi ljubav s njom. Postoji nešto u vezi s njihovim odnosom… nešto celovito. Da, celovito. To je jedina reč kojom on može da opiše svoja osećanja.

Dok je vozila, trudila se da joj glava bude prazna, da se usredsredi na put pred sobom. Ali mozak je odbijao da se povinuje njenim naređenjima. Uporno se vraćao na Dejvida, večito na Dejvida, na to kako je koračao, na to kako ju je grlio dok su spavali, na dodir njegovog neobrijanog lica na njenoj koži kada ju je ljubio.

Dejvid ju je promenio na toliko načina, pa ipak, sad kada ga više nije bilo, znala je da će mnoge te promene ubrzo iščeznuti. Sećala se koliko je divno bilo da otkrivaju jedno drugo, da zajedno uče o ljubavi. Trebalo je vremena. Ljubav i poverenje ni njoj ni njemu nisu lako išli od ruke.

Ljubav je reč kojom se ljudi razbacuju kako bi obmanuli sebe da nisu sami na svetu. To je laž.“

Često se pitam o Smrti. Šta je ona zaista? Niko nema pojma, zar ne? Ljudi nagađaju od iskona, ali svaka originalna predstava o zagrobnom svetu besmislena je kao i one što su joj prethodile. Kako ono Hamlet reče pred sopstvenu smrt? Zar je ne opisuje kao „tu nenađenu zemlju, s čijih međa nijedan putnik ne vrati se još“?13 Da li od toga strahujemo, od toga nepoznatog što krije zagrobni život? Da li je to veličanstveni raj, ili razorni pakao, veliko crno ništavilo, ili sve navedeno?

Treba joj da se samo malo skloni od gužve porodice i prijatelja, da samo nekoliko sekundi bude sama i razmišlja o Dejvidu. Večeri poput ove umeju da prođu u gustoj magli, ali Lora zna kako može da blokira samo izvesno vreme dok se njen zaštitni zid ne sruši i stvarnost ne pokulja nazad unutra.

Pravila se da je jaka i svima im govorila da je sasvim dobro, da se svakodnevno šeta napolju, da nema razloga za brigu. Drugim rečima, lagala je. Nije bila sigurna da to deluje, ali sve je bilo bolje nego dozvoliti ljudima da pilje u tebe pogledom punim sažaljenja. S tim Lora nije mogla da se nosi.