Poniženi i uvređeni

Чудно је шта може да учини један сунчев зрак од душе човекове!

„Бедни“ нису само људи лишени материјалног благостања или неопходних средстава за живот већ и људи који су несрећни, сиромашни, понижени и тиме изазивају симпатије и саосећање. У том смислу појмови „бедни“, „понижени“ и „увређени“ могу се сматрати синонимима.

Сама сам му рекла, сама, да ничим нећу да га везујем. С њим је тако боље: узице нико не воли, ни ја, прва. А ипак волим да му будем робиња, добровољна робиња; да трпим од њега све, само нека је уз мене, само да га могу гледати! Чини ми се да бих пристала и другу да воли само да то буде преда мном, да и ја будем крај њега… Каква нискост, зар не, Вања?

Што год је врлина чистија, утолико више у њој има егоизма.

Баш као да је уживала у свом болу, у себичности патње, ако се тако може рећи. То позлеђивање рана и уживање у болу били су ми разумљиви: то је уживање многих понижених и увређених, судбином прегажених, који су свесни њене неправичности. А

је бучнија и крупнија људска великодушност, утолико више има у њој најодвратнијег егоизма…

се мудри намудрова, будала се наживе“,

могло бити да сваки од нас опише сав свој живот, али тако да се не побоји да изложи не само оно што не сме да каже и нипошто не би казао људима, не само оно што се боји да призна и својим најбољим пријатељима него чак и оно што понекад не сме ни самом себи да призна, тада би у свету покуљао такав смрад да бисмо се сви морали погушити. Ето зашто су, узгред речено, тако добре наше великосветске норме понашања. У њима је дубока мисао, не бих рекао морална, већ просто превентивна, конформистичка, што је, наравно, још боље, зато што је морал у суштини опет само конформизам, то јест измишљен је једино ради удобности

Јер она, претходна, више не пати, њена судбина је решена: њој се даје цео живот, а овој само један тренутак… И како би била незахвална та Наташа кад би била љубоморна чак и на тај један тренутак!

То је лице одбијало управо тиме што је имало израз некако туђ, увек извештачен, срачунат, позајмљен, и у човеку се рађало неко слепо уверење да никад неће успети да му докучи прави израз.