Srpske junačke pesme

Тешко свуда своме без својега

којој овци своје руно смета,

онђе није ни овце ни руна!“

Чујете ли, сва српска господо!

Вино пити, а не опити се,

нит је било, нити може бити!

Када је реч о феномену ауторства, усмена књижевност је књижевност која се одриче појединца, истовремено га промовишући као врховну вредност. Аутор у народној књижевности не постоји због тога што појединац у усменој култури заступа ставове колектива.

Епска песма памти већину чланова „последњих“ Бранковића: Ђурђа и Јерину, султанију Мару, слепог Стефана и Гргура. Веома позитивно је представљена Стефанова жена Анђелија, преподобна мати Ангелина, која се често у усменој традицији помиње и као жена слепог Гргура. Светитељски култ мајке Ангелине и њених потомака Максима и Јована посебно је развијен у сремском манастиру Крушедолу.

„Јао, јадна, худе сам ти среће!

Да се, јадна, за зелен бор ватим,

и он би се зелен осушио!“

Ал’ да видиш чуда великога:

што Момчилу било до кољена,

Вукашину по земљи се вуче;

што Момчилу таман калпак био,

Вукашину на рамена пада;

што Момчилу таман чизма била,

ту Вукашин обје ноге меће;

што Момчилу златан прстен био,

ту Вукашин три прста завлачи;

што Момчилу таман сабља била,

Вукашину с’ аршин земљом вуче;

што Момчилу таман џеба била,

краљ се под њом ни дигнут не може!

Не дам вашу сестру похарчити,

без вас бих је могао стопити,

ал’ ћу стопит сву тазбину моју,

немам с киме ладно пити вино;

но сам љуби мојој поклонио.

Повадите ноже деветоре,

на комате кују искидајте.

Онда мене љуба обранила,

љуба моја, мила шћера твоја,

не шће мене, поможе Турчину.“