Odgovor

Kao dugogodišnja novinarka, apsolutno sam svesna da su moje reči neodvojive od mog imena. Nikad nisam poželela da budem anonimna.

interpasivnost“ i ta definicija postoji. Kada govorimo o aktivizmu, to je trenutak u kome misliš da je dovoljno što si potpisao peticiju, kliknuo, dao komentar. Danas je zato manje ljudi na ulicama, „ne izlazi se na ulicu, već na internet“, kako kaže generacija naših roditelja. Za razliku od interneta, izlazak na ulicu je u doslovnom smislu izlazak u javni politički prostor.

Ignorisanje je ono što ih najviše boli. Da se izlože a da reakcija izostane.

Da bi uradio nešto dobro, ipak treba više i truda i pameti i hrabrosti, a da uradiš nešto loše, ne treba ti nijedna veština, samo smelost.

Verujem da očaj pasivne pozicije ljude tera da se ponašaju impulsivno i negativno.

Snaga avatara ili pseudonima se možda nekome čini važnom, ali snaga imena i prezimena je mnogo veća.

Moja generacija zgužva i baci ono što ne valja, nema popravke.

Nisi kriva.

Nisi izazvala.

Nisi mogla da sprečiš.

Naučila sam na teži način. Osetila sam na svojoj koži. O nasilju u svim oblicima, uznemiravanju, zlostavljanju, proganjanju može da govori svaka žena. Može da govori onda kada to imenuje nasiljem. Kada prestane da opravdava nasilje i kada mu se suprotstavi. To još, naravno, ne znači da će biti pošteđena nasilja. Čak suprotno – ući će u otvorenu borbu. Dobra vest, tek tad ima šanse. Mala, ali šansa.

Ponovimo sada:

Zlostavljač ne zlostavlja samo jednom.

Ne, nije ti se učinilo.

Ne, nije mu se omaklo.

Ne, on inače nije dobar lik. To ne rade zaista dobri likovi.

U virtuelnom svetu na mestu vrednosti postoji samo stara izreka: There is no such a thing as a bad PR. Samo da se priča o tome. Iz toga je nastalo čudovište koje sada vidimo. Be careful what you wish for.