Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Kada egocentrični roditelji zahtevaju preteranu pažnju i energiju od svoje dece, oni ih uče da je žrtvovanje sebe najvredniji ideal – to je poruka koju će dete koje internalizuje verovatno shvatiti veoma ozbiljno.

Ja sam ona osoba kojoj svi mogu da se obrate za podršku, rame za plakanje i umirujući glas mudrosti. Ljudi ne dobijaju često takve reakcije, pa hrle kod mene, kao da sam ostava za njihove probleme.

Od malih nogu oni koji internalizuju često izgledaju toliko samodovoljno da emocionalno nezrele osobe ne mogu da odole a da se ne oslone na njih. Toliko su perceptivni i osećajni, da im čak i ljudi koje su tek upoznali instinktivno veruju kada se nađu u stresnim situacijama.

emocionalno prilagođeni svojoj deci, primećuju njihova raspoloženja, i dočekuju njihova osećanja sa interesovanjem. Dete se oseća bezbedno povezujući se sa takvim roditeljem, bilo da traži utehu ili da deli svoj entuzijazam.

Emocionalno nezreli roditelji plaše se iskrene emocije i uzmiču od emocionalne bliskosti.

Ponavljam, samodovoljnost dece koja internalizuju ima tendenciju da stvori utisak da oni nemaju potrebe. Od njih se očekuje da budu dobro, da se snađu bez nekoga ko ih posebno nadgleda. Mogu biti okarakterisani kao starmali, uz roditelje koji računaju na njih da će postupiti ispravno. Oni se voljno obavezuju, igrajući ulogu koja je previše samostalna, što često dovodi do prekomerne uslužnosti drugima u odraslom dobu

Oni koji internalizuju često deluju kao da zahtevaju manje pažnje i nege od onih koji eksternalizuju, jer se oslanjaju na svoje unutrašnje resurse. Stid ih je da traže pomoć i umesto toga pokušavaju da reše probleme samostalno. Mrze da se osećaju kao smetnja. To ih čini decom „lakom za održavanje”

Kada ljudi kažu „Ne možeš imati sve”, zapravo govore da oni nemaju ono što im je potrebno