Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Kao rezultat toga, njihov prirodni stil je da obećaju nešto, to ne učine, izvinjavaju se rutinski, a zatim zameraju ljudima ako to nastave da spominju.

Ljudi koji se u najvećoj meri fokusiraju na sadašnji trenutak nemaju jasnu vremensku perspektivu da bi se uključili u samorefleksiju.

Nemaju nameru da ostanu dosledni, tako da govore bilo šta što ih u tom momentu stavlja u bolju poziciju.

Kada se oni emocionalno uzbude, trenuci postoje u nekoj vrsti večite sadašnjosti. To je jedan od razloga zašto su životi emocionalno nezrelih ljudi često opsednuti problemima: oni ne vide da će se problemi pojaviti. Njima rukovode trenutne želje, te su njihovi doživljaji vremena često nepovezani s realnošću.

Ako ste imali nezavisnu, samostalnu ličnost, vaš roditelj vas nije doživljavao kao dete u nevolji zbog kojeg bi mogao da igra ulogu roditelja spasioca. Umesto toga, možda ste bili označeni kao dete bez potreba, kao neka mala odrasla osoba.

Nizak nivo zrelosti uvlači ljude u međusobno zbližavanje, posebno ako su to roditelj i dete.

Za emocionalno nezrele osobe sve interakcije se svode na pitanje da li su dobri ili loši ljudi, što objašnjava njihovu krajnju odbrambenost ako pokušate da razgovarate s njima o nečemu što su uradili.