Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Emocionalna nezrelost je stvarni fenomen koji je proučavan i o kome se pisalo odavno.

Svet dubokih emocija njima deluje opasno.

Emocionalno nezreli ljudi imaju slab osećaj za ličnu istoriju i opiru se preuzimanju odgovornosti za svoje prošle radnje ili buduće posledice. U nedostatku snažnog osećaja selfa, oni misle da porodična bliskost znači upletenost, i da ljudi postoje da bi odražavali jedni druge. Prava komunikacija je skoro nemoguća zbog njihove slabe empatije i rigidnog insistiranja na ulogama. Zanemaruju poboljšanje odnosa i uzajamnost, izbegavaju emocionalni rad koji je neophodno uložiti da bi postali osećajniji prema drugima. Umesto toga, oni se fokusiraju na to da li drugi čine da oni izgledaju dobro ili loše. Odbrana od anksi­oznosti im je važnija od toga da imaju autentične odnose sa drugim ljudima, uključujući i sopstvenu decu.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Došla je na psihoterapiju zato što je primetila da je ljudi sve lakše iznerviraju, kao i da nije sposobna da se opusti i bude u zenu. Znala je da mnogi njeni problemi potiču od besa koji oseća prema svojoj porodici, zbog nedostatka emocionalne interakcije sa njima.

ukoliko se vaš roditelj plašio dubokih osećanja, možda ste ostavljeni sa nelagodnim osećajem srama zbog potrebe za utehom.

Neugodno im je kada je reč o njihovim sopstvenim emocionalnim potrebama, te stoga ne znaju kako da pruže podršku na emocionalnom nivou. Takvi roditelji mogu postati nervozni i ljuti ako se njihova deca uznemire, kažnjavajući ih umesto da ih uteše. Takve reakcije gase detetovu instinktivnu potrebu da potraži podršku, zatvarajući vrata emocionalnom kontaktu.

Oni koji internalizuju su veoma osetljivi i, više nego drugi ljudi, primećuju sve. Oni reaguju na život kao da su emocionalna zvučna viljuška, koja sve upija i rezonuje sa vibracijama drugih