Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Zapamtite, vaša dobrota kao osobe ne zavisi od toga koliko dajete u odnosima i nije sebično postavljati granice onima koji uzimaju i uzimaju bez kraja.

Biti nevidljiv na emocionalnom nivou nije u redu ni za jedno dete, posebno ne za onu decu koja internalizuju, osetljivu i emocionalno prijemčivu.

sisari mogu da spuste broj otkucaja srca i umanje fizičke posledice stresa tako što će potražiti ohrabrujući kontakt s drugim pripadnicima svoje vrste. Određeni tokovi vagus nerva kod sisara su evoluirali kako bi omogućili smanjenje hormona stresa i usporavanje rada srca tešenjem, koje uključuje fizičku blizinu, dodir, umirujuće zvukove, pa čak i kontakt očima. Ovi umirujući efekti čuvaju dragocenu energiju, i takođe stvaraju ugodne socijalne veze koje su osnov svake snažne grupe.

Prema rečima neuronaučnika Stivena Pordžisa (2011), sisari su tokom evolucije razvili jedinstven instinkt suočavanja, u kojem ih smiruju blizina ili interakcija sa drugima.

osoba koja internalizuje, Logan je imala snažnu potrebu za autentičnom emocionalnom vezom.

Nažalost, biti prepoznat nije isto što i biti voljen, a emocionalna praznina te strategije na kraju postaje očigledna.

Oni čitaju ljude oko sebe, tražeći znak da su uspeli da se povežu s njima. To nije socijalni nagon, kao kad želite da ćaskate s nekim; to je snažna glad za povezivanjem dve duše, sa osobom sličnih pogleda na svet, koja ih razume. Ništa im nije uzbudljivije od momenta kad „kliknu” s nekim ko ih vidi. Kad ne mogu da uspostave tu vrstu veze, osećaju emocionalnu usamljenost.