Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Iako kad se osećamo dobro tražimo druge ljude za igru, situacije stresa ili hitne potrebe teraju nas da pojurimo prema svom glavnom negovatelju (Ainsworth, 1967).

Na primer, jedan muškarac je smatrao da su telefonski razgovori s njegovom majkom iscrpljujući i dosadni, jer ona nikada ne govori ni o čemu suštinskom. Naprotiv, uvek mu postavlja ustaljena pitanja, o tome šta trenutno radi, o vremenu. Rekao mi je: „Ona samo izveštava o činjenicama, nikad ne govori ni o čemu drugom osim o nečemu što se nedavno dogodilo. Ona se ne povezuje sa mnom tokom razgovora. Budem toliko frustriran da poželim da joj kažem: ’Zar ne možemo da razgovaramo o nečem smislenijem?’ Ali ona to ne može.”

Jednom kada ljudi razviju sposobnost da osete različite emocije istovremeno, svet postaje bogatiji i dobija dublji smisao. Umesto da imaju jednu, intenzivnu i jednodimenzionalnu emocionalnu reakciju, oni mogu iskusiti nekoliko različitih osećanja, koja odražavaju nijanse situacije.

su naučili da svoje najintimnije emocije povezuju sa osudom da su loši, oni nisu više mogli da podnesu da priznaju određena osećanja, naročito ona povezana sa emocionalnom bliskošću. Kao rezultat toga, oni su zabrinuto nastojali da inhibiraju svoje istinske reakcije, razvijajući odbrambeno ponašanje umesto da iskuse svoja istinska osećanja i nagone. (Ezriel, 1952).

Samorefleksija je sposobnost da analizirate sopstvene misli, osećanja i ponašanja tokom vremena.

To uspostavlja nešto što bihevioralni psiholozi nazivaju situacijom intermitentnog nagrađivanja, što znači da je dobijanje nagrade za trud moguće, ali je potpuno nepredvidivo.

Njihova deca na trenutke osećaju povezanost, ali ne znaju kada i pod kojim uslovima bi njihov roditelj mogao biti ponovo emocionalno dostupan.