Dijalog o zlu i dobru

Prioritete je odredio sam život: važniji je karakter od nacionalne pripadnosti, dom od domovine, a lična sloboda od države.

Pisac ne bi trebalo da zavodi, ako već ne može da vodi.

„Ko zlima prašta, dobrima škodi

Neosvetljena prošlost kad-tad razori budućnost

Za mene nije više postojala budućnost – bio sam „muzelman“, onaj koji pluta – „otpisani“.

Šta znači onaj koji „pluta“?

Rekao bih, bez svesti o sebi, bez misli, bez želja, bez cilja, samo biljka.

Ipak, „biljka“ je sve zabeležila i sada priča o tome, zar to nije čudno?

Nije čudno, ja sam se izlečio.

Kako?

Pisanjem. Ja verujem da pisac pišući leči svoju dušu.

Od čega?

Od mržnje, od neljubavi, od ljubavi, od nepravdi…

Sindžir gvožđe muka je velika,

Tamnica je gora od sindžira,

Zla žena gora od oboje,

A zla pamet gora neg’ sve troje.

Nijedan pakao nije večit. To je istina u koju čovek rado veruje. To je njegova nada.

Trebalo bi da učimo od naših predaka šimpanzi, koje smo skoro potamanili, da se češće prijateljski češkamo.

U istoriji našeg sveta veliki broj dobrih dela je učinio čovek, takođe, najveće nesreće su čovekovo delo – njegova zla pamet. Po meni, Bog nema veze s tim jer je i Bog delo nekih ljudi. Pa ljudi su izmislili popriličan broj bogova i svi su nestali u prošlosti, zajedno sa kulturama tih naroda. Danas se ti bogovi nalaze na umetničkim delima i nema više nikog ko u njih veruje.