Patrijarhova jesen

Nije bilo potrebe na silu izvaljivati vrata, kako smo pre toga verovali, jer se činilo da je bilo dovoljno progovoriti pa da se glavne vratnice same od sebe raskrile, te mi odmah krenusmo na prvi sprat stepeništem prekrivenim živim kamenom i operskim tepisima koje su kravlji papci smrvili do potke i videsmo kako se od prvog predvorja pa sve do ličnih spavaćih soba nižu ruševni uredi i službene prostorije kroz koje su bazale bezočne krave, pasući usput somotske zavese i grickajući svilene presvlake fotelja, ugledasmo i junačne slike svetaca i vojskovođa razbacane po kršu i lomu od nameštaja i po još mlakoj kravljoj balezi, videsmo ogrizine trpezarije kojom su se krave počastile, muzičku dvoranu oskrnavljenu kravljim topotom, uništene stočiće za domine i popasene čojane pašnjake bilijarskih stolova, a u jednom uglu ugledasmo zaboravu prepuštenu spravu za krivotvorenje vetra i svake bogovetne prirodne pojave u svakom od četiri kvadranta ruže vetrova, e da bi stanovnici kuće lakše podneli čežnju za morem bez kojeg su ostali, videsmo i silesiju posvuda okačenih ptičjih kaveza još uvek pokrivenih pokrovom za spavanje prebačenim preko njih u sumrak ko zna koje večeri prethodne sedmice, a kroz brojne prozore videsmo kako nad još uvek čedno usnulom životinjom grada opruženom koliko je duga sviće istorijski ponedeljak koji mu je i dalje bio neznan, mada je već bio deo njegovog života, a tamo iza grada, pa sve dok pogled seže, videli smo opor mesečev pepeo u mrtvim kraterima beskrajne ravnice što je zjapila tamo gde je jednom bilo more.

čopori visokoumnih političara i bestidnih čankoliza, koji su tvrdili da je on taj koji može ispraviti božje omaške kao što su zemljotresi, pomračenja i prestupne godine,

nije dopuštao da mu život zagorčava napast od pisanih zakona, već je vladao izgovorenom rečju i lično prisutan svugde i svagda,