Stakleni presto

„Samo“, kazao je on ne znajući za bitku koja se upravo odigrala u njoj, „stvar je jedino u tome što ja ništa ne znam o tebi.“

„Ja sam ubica.“

„Dorijane, svi mi nosimo ožiljke. Moji su samo vidljiviji nego kod većine drugih ljudi.

„Čemu imati um ako ne da donosiš sudove?“
„Čemu imati srce ako ne da poštediš druge okrutnih sudova svog uma?“

Zatreptala je i namestila okove kao da su čipkane rukavice.

Svakog jutra je ponavljala jedne te iste reči, čim bi se probudila: Neću se plašiti.

„Pusti ga neka te vodi.“

Hrabro srce veoma je retko“,

„Naravno da su me ljubili“, prasnula je, pokušavajući da ne pomišlja na Sema i sve što je delila s njim. „Ali nije me ljubio nijedan uštirkani, nadmeni i bahati mali princ!“

Ma, neka se nose posledice! Naći će on neki način da to uspe; naći će način da bude s njom. Mora.

Dorijan se lagano vraćao u svoje odaje a srce mu je ubrzano kucalo. I dalje je osećao njene usne na svojima, osećao je miris njene kose i video kako zlatni sjaj sveća treperi u njenim očima.