Stakleni presto

„Samo“, kazao je on ne znajući za bitku koja se upravo odigrala u njoj, „stvar je jedino u tome što ja ništa ne znam o tebi.“

„Ja sam ubica.“

„Dorijane, svi mi nosimo ožiljke. Moji su samo vidljiviji nego kod većine drugih ljudi.

„Čemu imati um ako ne da donosiš sudove?“
„Čemu imati srce ako ne da poštediš druge okrutnih sudova svog uma?“

Zatreptala je i namestila okove kao da su čipkane rukavice.

„Naravno da su me ljubili“, prasnula je, pokušavajući da ne pomišlja na Sema i sve što je delila s njim. „Ali nije me ljubio nijedan uštirkani, nadmeni i bahati mali princ!“

Ma, neka se nose posledice! Naći će on neki način da to uspe; naći će način da bude s njom. Mora.

Dorijan se lagano vraćao u svoje odaje a srce mu je ubrzano kucalo. I dalje je osećao njene usne na svojima, osećao je miris njene kose i video kako zlatni sjaj sveća treperi u njenim očima.

Ruke su joj istovremeno bile teške i lagane, a soba se vrtela i vrtela oko nje. Nije mogla da prestane. Njoj se to dopada – dopada joj se da je on ljubi, dopada joj se njegov miris, ukus i osećaj.

„Zadivljena sam što si stigao ovamo tako brzo – i to bez čopora dvorskih dama koje su te proganjale. Možda bi trebalo da ti budeš plaćeni ubica.“

Zabacio je kosu s lica. „Ne zanimaju me dvorske dame“, rekao je promuklo i poljubio je.

Usta su mu bila topla a usne glatke i Selena je izgubila svaki osećaj za vreme i prostor dok mu je lagano uzvraćala poljubac. On se na tren odmakao od nje, pogledao je pravo u oči dok su se otvarale, pa ju je poljubio ponovo. Ovoga puta drugačije – dublje, žudno.

Skinula je masku s lica i bacila je na sto u središtu predvorja, pa uzdahnula kada je hladan vazduh dodirnuo njenu pocrvenelu kožu. „Pa?“, zapitala je naslanjajući se na zid pored vrata svoje spavaće sobe.

Dorijan joj je prišao lagano i stao na pedalj od nje. „Otišla si sa bala a da se nisi pozdravila“, kazao je i naslonio se rukom o zid pored njene glave. Ona je digla pogled, proučavajući crne detalje na rukavu tik iznad njene kose.